Поводом обележавања Дана сећања на 17. март 2004. године – Погром на Косову и Метохији, на Великој сцени Народног позоришта, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић обратио се присутнима:

„Драги пријатељи,

Данас се навршава 14 година од почетка Мартовског погрома над српским становништвом на Косову и Метохији. Сада је прави тренутак за размишљање, анализу и рекапитулацију поводом неколико битних питања за Републику Србију и будућност свих нас. Међу њима је, свакако, и оно најважније питање: зашто је за нас неприхватљиво да признамо самопроглашену независност наше јужне покрајине?

Деведесетих година прошлог века, а нарочито између 1995. и 1998. године,  наша земља се суочавала са веома озбиљним изазовом тероризма на Косову и Метохији. Албански екстремисти изводили су оружане акције усмерене против постројби српске војске и полиције, али и против цивилног српског становништва, православног свештенства, па чак и према грађанима албанске националности који су остали лојални држави.

 

Савезна Република Југославија била је далеко од идеалне државе и друштва. Али, она је у својој суштини ипак имала грађанско обележје, и популизам тадашњег државног руководства није прелазио границу шовинизма, како би се могао окарактерисати тадашњи режим у Хрватској, или верског екстремизма, како се чинило да је био случај у Федерацији Босне и Херцеговине.

 

Истина, грађанско обележје СР Југославије имало је социјалистички, а не демократски предзнак, али и такво, српско друштво било је неупоредиво мање милитаризовано него што је међународна заједница била спремна да призна. У појединим деловима српског народа, као што су они у Хрватској и БиХ, јавила се потреба за оружаном одбраном права стечених након победе над фашизмом у Другом светском рату, права која им нису била загарантована уставима отцепљених и међународно признатих република бивше СФРЈ. Та борба, додуше, није била принципијелна, услед великог идеолошког раскорака између појачаних националних осећања у српском народу са оне стране Дрине и Саве, и инсистирања председника Милошевића на превазиђеној југословенској идеји, од које су сви други већ одавно одустали.

 

Па ипак, и поред свих недостатака, пропуста, погрешних усмерења, политички незрелих, па чак и кобних одлука руководства, Савезна Република Југославија и њени грађани нису заслужили брутално агресивну медијску харангу и сатанизацију којој су били изложени у западним медијима и међународној политици.

СР Југославија није имала злочиначки карактер какав јој се приписивао пропагандом која је имала за циљ да српску државу, народ, па и културу прогласи за јединог кривца за сва негативна збивања у ратним деведесетим.

 

Пропаганда којом се служила ако не већина, а оно најутицајнији део западних медија, зачудо је и успела у томе да у наше колективно сећање и савремену историографију уреже свест да су српска држава, народ и култура легитимна мета, да је у борби против њих све допуштено, и да се никакав злочин према њима неће санкционисати. Доказ да сам у праву када то кажем јесу некажњени злочини који су, без нарочите заинтересованости светских медија, извршени над српском државом, српским народом и српском културом. Дозволите ми да вам то прецизније објасним.

Под 1

Злочин против српске државе:

У српској јавности већ се одавно понавља теза да се ниједна држава у свету не би добровољно одрекла 15 одсто своје територије, па да зато ни Србија не би требало то да учини. Но, овде није реч само о 15 посто територије. Овде се ради о томе како је њоме управљано, шта се на њој дешавало, и коме би требало та територија да буде уступљена.

Повод за НАТО агресију 1999. године била је полицијска акција везана за елиминацију терористичке групе у селу Рачак. Извештај који је сачинио шеф Косовске верификационе комисије ОЕБС-а, Вилијам Вокер, послужио је као повод за НАТО агресију на СР Југославију. Вокер је самоиницијативно оптужио српске снаге за масакр цивилног становништва, иако се Хелена Ранта, патолог из Финске задужена за тај случај, оградила од таквих оптужби и одбила да окриви срспку страну за почињене злочине.

 

Тај дубиозни догађај за међународну заједницу представљао је довољан разлог да сепаратизам албанских терориста добије легитимитет. Штавише, косовски терористи наоружавани су прљавим новцем од међународне илегалне трговине наркотицима, белим робљем и људским органима, и због тога косовски сепаратизам и сомопрокламована државност имају криминални карактер.

 

Непризнавањем независности КиМ Република Србија чува легитимитет и територијални интегритет сваке независне државе у свету, а не само свој. И, иако они који су на страни Приштине инсистирају на томе да је случај косовске независности случај „суи генерис“, свако ко се озбиљно бави политиком зна да је свако правило у међународном праву настало као јединствен случај. „Косовски преседан“ дао је ветар у леђа многим сепаратистичким покретима на тлу Европе, и мислимо да ће међународна заједница све више увиђати исправност нашег става како се више буде суочавала са том појавом у годинама које долазе.

 

А данас, када се Европа, нажалост, суочава са веома учесталим терористичким акцијама у својим градовима који су деведесетих година прошлог века били синоним за безбедност и висок животни и цивилизацијски стандард, и европски грађани, нажалост, на својој кожи могу осетити језу уколико би неко терористе који су планирали и бескрупулозно извршили убиства цивила и полицајаца,  назвао „борцима за слободу“, како су западни медији пре више од 20 година називали припаднике терористичке ОВК. Због свега тога, задатак да сачувамо тих 15 процената државне територије нама представља цео свет, цео свет који желимо да сачувамо.

Под 2

Злочин против српског народа:

Током грађанског рата на тлу бивше Југославије констурисана је медијска слика у којој су Срби, из било ког дела бивше државе, једини одговорни за настанак сукоба, и да су са правом кажњени губљењем својих живота и домова. У Хашком трибуналу око 70 процената осуђених особа јесте српске националности.

Желим да вас подсетим да је током деведесетих СР Југославија прихватила већину протераних Срба из других крајева некадашње СФРЈ, жртве етничког чишћења: преко 600 хиљада избеглица из Хрватске и БиХ и 200 хиљада интерно расељених лица са подручја КиМ.

До дана данашњег нико није ни осуђен ни оптужен због удруживања у злочиначки подухват зарад остваривања етнички чисте територије и злочина против човечности над готово милион људи српске националности. И поред тога, са поносом можемо рећи да је Србија једина, од свих земаља западног Балкана, и након деведесетих година задржала истински мултиетнички карактер.

И под 3

На крају, али не и по важности, злочин против српске културе:

Догађај који данас обележавамо, трагични погром над српским становништвом на КиМ, дешавања од 17. и 18. марта 2004. године.

Процењује се да је више од 4.000 људи српске националности изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села.

 

Иако је ова акција организована од приштинских власти за циљ имала и то да се и они најупорнији Срби, који су на КиМ остали и након потписивања Кумановског споразума, застраше и иселе у друге делове Србије и придруже другим интерно расељеним лицима, главни задатак погрома усмерен је на уништење српске културне баштине на Косову и Метохији.

 

Приштинским властима било је потребно да се уништи сваки траг историјског континуитета српског народа, државе и културе на Космету. Злочин према  споменицима српске културе и духовности задобио је толико чудовишне размере због просте чињенице да су српска држава, српски народ и српска култура на Косову и Метохији историјски присутније него на било којој другој тачки на свету.     

 

Просто је незамисливо да је толико велики број културног добра највише категорије, посебно српски средњовековни манастири и цркве, оно што је, упркос отоманском ропству, опстајавало безмало хиљаду година, у само два дана у подментутим пожарима било уништено, и то у двадесетпрвом веку на тлу Европе.

 

Дивљаштво тако великих размера такође је деловало као инцидент, случај „суи генерис“, нешто што се дешавало само дежурним кривцима на Балкану, омраженим Србима, па због тога у страној штампи није описано као културни геноцид и није имало никаквог одјека.

 

Да цинизам буде већи, приштинске власти у неколико наврата су покренуле иницијативу да такозвано Косово буде примљено у УНЕСКО, наводећи управо српску културну баштину на КиМ као своју, ону баштину коју су организовано уништавале заслепљене невероватном мржњом управо зато што она представља део српског идентитета, а не идентитета косовских Албанаца. Разумљиво је да приштинске власти не знају за границе пристојности, већ због саме природе те власти која је, рекох већ, криминална у својој основи, али нас заиста чуди и делује невероватно да неке веома озбиљне и утицајне државе, водеће демократије света, подупиру и подстичу косовске Албанце у њиховој намери.

 

Било како било, Србија ће и даље снажно лобирати да тзв. Косово никада не буде примљено у УНЕСКО, јер би оно постало први ентитет у свету који је у ту организацију примљен тако што је прогласио за своју баштину нешто на чијем уништењу, а не очувању, интензивно ради. Први, али не и последњи. Не тако давни догађаји у другим крајевима света, где се такође неке терористичке групе обрачунавају са споменицима древне културе тако што уништавају читаве античке градове непроцењиве културне вредности дају нам за право да истрајемо у томе.

 

За Владу Републике Србије заштита националног идентитета и културног наслеђа од животне је важности. Ми ћемо водити рачуна о њима и убудуће. Ни од кога нећемо захтевати да то чини уместо нас.

 

Нашим пријатељима са Запада не желимо да намећемо сопствену верзију догађаја: ми осећамо да нам је у прошлости учињена неправда, али не тражимо ничије покајање и извињење. „Наша суза нема родитеља“, како би рекао велики Његош, и зато не захтевамо ничије саосећање у нашем болу.

 

Данас, политика Владе Републике Србије усмерена је на споразумно демократско решавање свих проблема, било да се тичу унутрашњих или спољнополитичких питања. Окренути смо заједничкој европској будућности, у којој ће главну улогу имати интеграциони, а не изолациони процеси. Главне одлике нашег стратешког опредељења и даље остају евроинтеграције и војна неутралност. Имајући у виду ширу слику о глобалним политичким кретањима, која је великим делом заснована на нашем сосптвеном искуству, и даље ћемо доносити одлуке за које мислимо да су у нашем најбољем интересу и тичу се бољитка свих наших грађана.

 

Нећемо одустајати од фундаменталних начела која се тичу међународног права и правде, а постизање мира и стабилности ће увек бити наш приоритет. Наши партнери и на Истопку и на Западу у сваком тренутку ће знати на чему су са нама, зато што смо вођени принципијелним уверењима. Наше „да“ ће бити да, наше „не“ - не. У свим спорним питањима, инсистираћемо на дијалогу и компромисним решењима, за које и даље мислимо да су најбоља.

 

Дан сећања на Погром 17. март 2004. године обележен је и музичко-сценском поемом посвећеном колевци српске духовности и културе, Косову и Метохији, редитеља Иване Жигон.

 

Свечаној академији присуствовали су представници Владе Србије, војске, верских заједница, дипломатског кора и удружења.