У жељи да грађане Републике Србије боље упознају са својим радом и трудом који свакодневно улажу како би заштитили своје кориснике, свесни ризика да могу и сами да оболе и вирус пренесу и својим породицама, радници у области социјалне заштите, који увек одговорно обављају свој посао, а поготово сада у време епидемије и имају велику и значајну улогу у спасавању живота људи, упутили су писмо које вам преносимо у целости:

„НЕВИДЉИВИ ХЕРОЈИ ИЗ СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ“

Ових дана се са правом аплаудира запосленима у здравству. Они су хероји не само овог, већ сваког доба. Поред видљивих постоје и они други, невидљиви хероји, увек присутни, а ретко када примећени. Они чији се рад довољно не види, који су предмет медијског интересовања углавном када се деси нека грешка, а који такође свакодневно спашавају животе. Не на исти начин као здравствени радници. Они спашавају животе од заборава, сиромаштва, насиља, дискриминације, социјалне искључености. Ти невидљиви и непознати хероји су запослени у социјалној заштити, једној од најлепших и истовремено најтежих делатности за рад.

Ти хероји нису навикли на медијске промоције, аплаузе и тапшања по рамену. Иако се о њима мало зна, много не пише и не говори, утисак је да је у овим временима њихов рад обојен примарно негативним конотацијама. 

Услуге социјалне заштите, било да се пружају у домовима или у локалним заједницама никада не престају. Ти хероји свакодневно брину о најугроженијим друштвеним групама и у уобичајеним, али и временима ратова, поплава, вируса… И увек представљају једну од најугроженијих професионалних група, иако се о томе мало зна.

Јесте ЦОВИД 19 ушао у поједине домове. Чињеница је да су се неке ствари могле спречити, да је било и грешака, али је и чињеница да се неке ствари не могу спречити, какве год мере предузели и испоштовали. Вирус је ушао и у не – Цовид болнице, породилишта, домове здравља, предузећа, свуда где су људи који раде са људима. Ипак, медијска пажња, по питању заражавања, последњих дана, махом је усмерена на институције социјалне заштите. Са правом.. Јер се у њима пружају услуге најугроженијима, најрањивијима, многима којима је потребна дуготрајна здравствена и људска нега, она коју здравствени систем дугорочно не обезбеђује. Па, ипак просечан становник Србије, може стећи утисак, да би ова „ружна прича“ била завршена или бар при крају, да вирус није ушао у Геронтолошки центар у Нишу, поједине приватне домове за старе и домове са особе са интелектуалним и менталним тешкоћама.. Да није било неодговорних у социјалној заштити, све би било прилично повољније…

Истина је, ипак, значајно другачија. Захваљујући мерама које је држава са струком предузела, активностима надлежног министарства, али, пре свега, раду невидљивих хероја, спадамо у земље са најмање заражених у институцијама социјалне заштите. За разлику од многих развијених држава, које не знају број заражених у социјалној заштити, па чак и у страдале од ЦОВИДА 19 још увек не убрајају преминуле у домовима, ми наше знамо и не кријемо их. У Србији постоји 303 приватна и државна дома са 23.129 корисника. Само је у 29 установа (9,6%) регистрован вирус. Заражено је 569 корисника или 2,5%. У овој борби, неопходно је истаћи допринос, правовремено и системско реаговање ресорног Министарства, које је издало већи број налога и инструкција упућених свим пружаоцима услуга.  Многи не знају, да су мере заштите у домовима, уведене 10 дана пре него сто су примењене у здравственим установама. Министарство је дистрибуирало помоћ у виду опреме и дезинфекционих средстава приватним и државним домовима без разлике и било доступно 24 часа колегама, који су се суочавали са до сада непознатим проблемима.  Све ово несумњиво доказује да су мере државе и  надлежног министарства, које су спроводили запослени у социјалној заштити дали резултате.  

Јавност углавном не зна да су многи од невидљивих хероја, остали да живе по четрнаест, некад и више дана са корисницима у домовима. Изоловани од својих породица, деце, најближих. На то их нико није натерао.. Није било наредби, уредби, захтева, то су биле њихове професионалне, а, изнад свега људске одлуке. А, домови нису болнице, нити инфраструктурно, нити кадровски, иако у њиме углавном живе болесни. 

Након што ова пошаст прође, поред здравственог треба приступити и развоју система социјалне заштите. Често заборављамо да смо сви потенцијални корисници овог система. Ако ни због чега другог, а има пуно разлога, онда због тога што ћемо једног дана, Богу хвала, остарити. Поред здравственог, тада је систем социјалне заштите најпотребнији, што доказује и актуелна ситуација.  

Број од 149 запослених, заражених у социјалној заштити, од којих је један колега преминуо, некако остаје непримећен. А, то је након здравства, највећи број заражених у неком систему. И то о нечему говори…

Драги наши, невидљиви хероји, хвала вам за све што радите за ову земљу и народ. И будите то што јесте.. професионалци и људи пре свега…видљиви или невидљиви..

Мрежа професионалних удружења  и синдиката у социјалној заштити