Председник Републике Србије Александар Вучић присуствовао је академији поводом обележавања 20-годишњице битке на Кошарама, која је трајала од 9. априла до 14. јуна 1999. године.

 

„Дуго сам писао овај говор, дуго бирао сваку реч. Слушајући ове младиће, Илкета (Владимир Илић) и Видоја (Видоје Ковачевић) на почетку, схватио сам да ми је говор, који сам дуго припремао, недовољно снажан, да није довољно одговоран, да овај говор можда не би довољно добро дочарао оно што су наши јунаци тамо преживели.

 

Тачно 67 дана је трајала битка на Кошарама и тачно 108 живота је поклоњено, без икаквог жаљења. Показали су да је отаџбина важнија од живота и поставили су своја тела између отаџбине и непријатеља, слободе и ропства. Просечно су имали мање од 25 година, и то треба да запамтимо, због Србије су одбили да имају више. То се ради без питања, ћутке. Опет, данас и на овом месту, немамо право на тишину и поносан сам што више не ћутимо и што се дичимо својим јунацима. Двадесет година ћутања је било превише, двадесет година наше срамоте. Немамо више право да ћутимо и да нам образи црвене.

 

Ми имамо наше српске синове, које они немају сви заједно, у свих 19 земаља, које су нашу земљу покушавале да покоре.

 

Њихова смрт била је победа духа и храбрости, а не политичка победа. Они су пали у бици коју ми нисмо изгубили – изгубили смо је на политичком терену против највећих сила на свету. Оно због чега се дивим свим овим људима и њиховим породицама је то што нису тражили лажни разлог да себе извуку из невоље. Остали су да се боре и да погину за своју земљу.

 

Није мртав онај који је погинуо, већ онај који је заборављен,  а наш задатак је да они никада не буду заборављени.

 

Постоји обавеза да пробамо да одговоримо на сва она питања на која ова земља мора да има одговор, да би њихова смрт била поштована, да једини одговор мора да остане и наш понос и понос њихових породица. Наш живот, рад и успех Србије, једини су разлог да се образложи њихова смрт.

 

Страшан је задатак пред нама, али још страшнији је био онај, постављен пред хероје Кошара. Они су гинули, гинули волећи Србију, борећи се за Србију, и не знајући шта све иза себе остављају. Србију,  због које су јурнули не само на небо. И баш због њих данас имамо Србију, јер да је они нису бранили, ко зна где би и како би се све завршило, ко зна шта би од Србије остало. Данас имамо државу у којој радимо, градимо и стварамо. Поставите себи питање, да ли бисмо све то имали да није било њих.

 

Коначно, имамо још један задатак, а то је да нас у будућности увек буде много више живих, да имамо више породилишта, да се рађамо, а гинемо само кад морамо, баш као што су то чинили јунаци са Кошара.

 

Да нам књиге и знање буду најјаче оружје, а право оружје, које све то брани, буде толико моћно да више нико не крене на Србију, као што су кренули преко Кошара. Да после политичких пораза почнемо да побеђујемо и у политици. Да отварамо више фабрика, да више радимо.

 

Дужни смо нашим херојима да нађемо некакав компромис и договор. Чак иако смо шансу промашили, неке будуће генерације мораће да искључе поновно проливање крви, сукобе и ратове. Пошто се ми, Срби, не плашимо ничега осим себе, баш зато је такав мир најпотребнији и нашим мртвим јунацима, онима који су нам мир донели.

 

Сваки војник, пре страдања, зна да рат за сутрашњи мир нема краја, а крај је све што хероји са Кошара желе и заслужују - крај изгубљености, лутања и коначног проналажења Србије.

 

Можда то нећемо пронаћи данас, али убеђен сам да ћемо пронаћи у нама нашу Србију, велику, сјајну, уређену, запослену, лепу и онакву за какву је вредело погинути.

 

Ако неко помисли, због мојих речи, да је Србија слаба, тај мора да зна да ће српски одговор бити јачи него у целој српској историји. Друге не дирамо, никога не угрожавамо, али ћемо свој народ и своју земљу умети да сачувамо.

 

Никоме не претимо, али не нападајте ни Србе ни Србију, знаћемо да их одбранимо, знаћемо да их заштитимо.

Нека је вечна слава јунацима!

Вама, породицама, клањам се и вашој жртви, вама дугујемо мир и вама дугујемо слободу. Србија данас има мир захваљујући вашим очевима и вашим синовима.

Никада нећемо заборавити наше јунаке, они живе! Живела Србија!“