Штип, Република Северна Македонија – Државни секретар министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић у име Владе Републике Србије предводио је церемонију полагања венаца и одавања почасти у месту Каленица код Штипа на месту некадашње спомен-костурнице са сахрањеним посмртним остацима 6.000 српских ратника палим у Брегалничкој бици.  

Венце су такође положили и одали почаст амбасадорка Републике Србије у Републици Северној Македонији Душанка Дивјак-Томић, изасланик Одбране Војске Републике Србије Стева Котарлић, градоначелник Штипа Благој Бочварски, председник Општине Центар Саша Богдановић, као и удружења за неговање традиција ослободилачких ратова и појединци.

Од 2015. године обележавање Брегалничке битке је саставни део Државног програма обележавања годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије.

Организатор државне церемоније је Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, Амбасада Републике Србије у Републици Северној Македонији и Општина Штип.

Битка на Брегалници водила се у времену од 30. јуна ‒ 9. јула  1913. године.

После Првог балканског рата, српски и бугарски дипломати се нису могли договорити око поделе територија које су освојиле од Османског царства. Србија је, по савезном уговору, сматрала да се решење спора преда арбитражном суду Русије. Али Бугарска, под утицајем војничке партије, а подстицана Аустроугарском, није хтела да сачека решење руског цара, већ је 30. јуна 1913., без најаве рата, извршила препад на српску и грчку војску и тиме започела рат, а у исто време и битку на српском фронту. Простор на коме се одвијала битка, протеже се од Царевог врха на Осоговској планини, па низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.

У бици су учествовале 1. и 3. армија, 7 пешадијских и 1. коњичка дивизија (127 батаљона, 253 топа и 33 ескадрона), свега око 176.000 бораца са 253 топа са српске стране; са бугарске стране 4 армија, македонско-једренско ополчење, 4 дивизије и 3 бригаде (95 батаљона, 230 топова), око 130.000 бораца.

Српски план за битку заснивао се на ратном плану, који је предвиђао стратегијски дочек бугарског напада на брегалничком фронту и по одбијању овога, прелаз у наступање треће српске армије у вези са Грцима. Упркос томе што је план предвиђао напад Бугара, а српска војска је донекле била на опрезу, ипак се није знало време бугарског напада и битка је била изненадна за њу.

Губици код 1. и 3. српске армије били су око 20.000 мртвих и рањених, код 4. бугарске армије око 30.000 мртвих, рањених и заробљених.

Најжешћи бој је доживела тимочка дивизија, која је успешно бранила јурише двапута надмоћнијих Бугара.