Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић положио је венац код спомен-комплекса „Церска битка“ у Текеришу код Лознице, поводом обележавања 104. годишњице од Церске битке и његов говор преносимо у целости:

„Данас обележавамо дан велике и величанствене победе српске војске и државе у Првом светском рату – дан чувене и херојске Церске битке. Статистички, она представља прву битку у Првом светском рату у којој је једна земља Антанте извојевала победу над војском Централних сила. За нас, међутим, далеко већу важност има симболички значај Церске битке, управо онај значај који ниједна статистика не може да дефинише.

Треба рећи да је Србију тада директно напала једна велика империја, Аустро-Угарска монархија, држава чији су моћ и утицај непрекидно расли током многих векова. У тренутку агресије на нашу земљу, Хабзбуршка монархија била је десетосруко већа од Србије, како по територији, тако и по броју становника.

Слободољубивост српског народа дуго је била трн у оку Беча. Победа Србије у Царинском рату, њено држање током Анексионе кризе и спремност да се успротиви арбитрарној употреби силе приликом анексије Босне и Херцеговине од стране Двојне монархије, затим и ослобођење балканских народа од вишевековног отоманског јарма током Балканских ратова, чији је један од главних иницијатора и протагониста била управо Краљевина Србија; све то допринело је да бечки двор и генералштаб за свој најважнији ратни циљ поставе уништење Србије. Не само њен пораз, не само присаједињење делова њене територије, већ потпуно уништење српске државе и потпуно понижење српског народа.

Аустроугарска нетрпељивост према суверенистичкој политици мале Србије временом се таложила и прерасла је у мржњу незапамћених размера. Дивљачки злочиначки однос који је аустроугарска војска имала према српском цивилном сеоском становништву Поцерине и Мачве чим је ступила на тло Србије, масовне егзекуције и мучења жена, деце и стараца инквизиторским методама представљала су својеврсни „sui generis“ у Европи у Првом светском рату. Било је само питање времена када ће и тај „sui generis“, као и сваки други, постати правило и редовна пракса и у другим деловима Европе и света. На то се није дуго чекало.

Бивши аусторугарски каплар из Првог светског рата, а потом вођа такозваног Немачког рајха, Адолф Хитлер, довео је ту праксу до свог монструозног геноцидног савршенства већ у Другом светском рату.  

У августу 1914. године, међутим, у директном судару са војницима првог позива Церске ударне групе, аустроугарска војска није се показала једнако ефикасном као што је била у обрачуну са голоруким српским становништвом. И тада је, као и много пута у историји, било доказано да је крајњи исход мржње – кукавичлук, а коначни производ мучеништва – венац славе. Српска војска је дословно разбила бројно и технички надмоћног противника, а незаробљене остатке Поћорекове неславне армије натерала на панични бег преко реке Дрине. Тај херојски догађај из наше историје није потребно да детаљно описујем. Он је у довољној мери упамћен и забележен у српским песмама и кинематографији, и изучава се као део редовног градива на војним академијама широм света. Готово да нема Србина којем неко од предака није примио венац славе у једном од ратова у двадесетом веку. Па тако и безмало сваки погинули српски војник живи у сећању својих потомака кроз породичну традицију.

Треба поменути и државно и војно руководство Краљевине Србије: принца регента Александра Карађорђевића, војводе Радомира Путника, Степу Степановића, Петра Бојовића и Живојина Мишића, и генерала Павла Јуришића - Штурма, без чије војничке мудрости и стратегије би се засигурно остварили аустроугарски ратни планови по којима је требало брзо прегазити Србију и главницу војске одмах затим пребацити на Источни фронт. Али, захваљујући српским победама на Церу и Колубари, аусторугарска војска се у пуној мери могла посветити борби против руских армија тек годину дана касније, након краха исцрпљене и тифусом десетковане Србије 1915. године.

Ипак, најсветлији пример јунаштва и херојства нису нам пружили ни официри ни генерали, већ 16-годишњи Станислав Сташко Сондермајер, најмлађи српски војник који је погинуо у Церској бици.

Иако од оца Романа, начелника санитета Врховне команде Србије, није добио дозволу да се као добровољац придружи српској војсци попут своје старије, пунолетне браће Владислава и много познатијег Тадије Сондермајера, који ће се касније прославити као први српски ваздухопловни инжењер, Станислав је то учинио на своју руку. Ученик шестог разреда Друге београдске гимназије одлучио је да, како се касније његова снаха Загорка изразила, „побегне у рат“. Задивљујућ и редак пример, иако су у то време многи из љубави према отаџбини одлазили у рат. Али он је побегао у рат, а не од рата, иако је то могао захваљујући социјалном положају своје породице.

Станислав Сондермајер није напустио отаџбину у којој је у његово образовање улагано, и није отишао тамо где би му било удобно и добро. Уместо да иде тамо где би му било нешто боље, он се упутио на страшно место да би учинио нешто најбоље за свој народ и државу.

Без војводе Путника би српски тријумф на Церу можда и могао да се догоди. Без Станислава Сондермајера засигурно не би.

И данас су нам потребни Сондермајери.

Данас се од нас не тражи, као давне 1914. године, да херојском смрћу исписујемо славне странице српске историје, али је потребно да поседујемо свест да ће наш живот и рад бити уграђени у будућност Србије. Како се данас будемо односили према држави која нас је изградила, такав ће сутра живот наша деца живети у њој. Како будемо поштовали сами себе, тако ће нас поштовати и други.

Али, пре свега морамо знати да свако од нас појединачно чини Србију, да је држава колективитет, а не апстрактни појам који нема везе или је у сукобу са индивидуалитетом грађана. И због тога свако од нас појединачно себи мора дати добар одговор на то због чега данас живи, барем једнако добар као што је разлог који су себи давали наши стари када су добровољно кретали у смрт.

Слава им!

Живела Србија!“.

Поред министра Ђорђевића, венце су положили представници Министарства одбране и Војске Србије, Града Лознице, Шапца, Општине Крупањ као и представници бројних удружења и грађана oпредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.