Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Ненад Нерић предводио је државну делегацију у име Владе Републике Србије и Одбора  Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, у којој су били и државни секретар Зоран Антић и в.д. генералног конзула Драгана Глишић, на церемонији одржаној поводом обележавања 102. годишњице пробоја Солунског фронта полагањем венаца на  Српском војничком гробљу на Зејинтинлику . Венце је положила и делегација Министарства Одбране и Војске Србије, амбасадорка Босне и Херцеговине у Атини  Милица Ристовић Крстић, у име  српског члана Председништва БиХ Милорада Додика и делегација Министарства за рад и борачко-инвалидску заштиту Владе Републике Српске.

Државна делегација Владе Републике Србије коју су чинили  државни секретар Ненад Нерић шеф делегације, државни секретар Зоран Антић и в.д. генералног конзула Драгана Глишић, и  делегација Министарства Одбране и Војске Србије коју је предводио пуковник Душко Шљиванчанин, положили су венце у име Републике Србије на Савезничким војним гробљима Русије, Француске, Велике Британије, Италије и Грчке, одавајући пошту страдалим војницима савезничких снагама Антанте у Првом светском рату.

Пробој Солунског фронта представља један од најтежих и најсудбоноснијих периода новије националне историје. Било је то доба великог страдања цивилног становништва и српских војника који су месецима истрајавали у борбама које су за циљ имале пораз непријатеља на Солунском фронту. 

Борбе на Солунском фронту уткане су у колективну свест као раздобље безмало античке трагичности, несебичног јунаштва и истинске хуманости. Чувајући дубоко у себи лучу слободе и националног поноса, непоражена српска Војска и део избеглог цивилног становништва нашао је уточиште у пријатељској грчкој земљи. Постојбина јунака код Маратона и Термопила отворила је широм своје срце и пригрлила нововековне јунаке који су, ношени истим идеалима као и њихови антички узори, били светао пример херојства и слободe.

По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на коме се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.

Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када Саво Михаиловић бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. 

Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Југославије, где је претходно и обрађен. 

Завршни радови отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936, на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.