Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић предводио је државну церемонију на Српском војничком гробљу Зејинтинлик, а поводом обележавања 101. годишњице пробоја Солунског фронта, и том приликом се обратио присутнима. Венце су такође положили и делегације Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Синиша Кресовић, министар рада, борачке и социјалне заштите Републике Српске, делегација Грчке војске на челу са генерал мајором Трећег корпуса Пасхалис Далас, почасни конзули Италије, Велике Британије, те генерални конзул Француске. 

После церемоније на Српском војничком гробљу, државни секретар је  положио венце и на савезничким гробљима из Првог светског рата и то: на Француском, Грчком, Италијанском, гробљу Комонвелта и Руском.

Своје венце на спомен обележја су положили и представници удружења из Србије и Грчке опредељена за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Пробој Солунског фронта представља један од најтежих и најсудбоноснијих периода новије националне историје. Било је то доба великог страдања цивилног становништва и српских војника који су месецима истрајавали у борбама које су за циљ имале пораз непријатеља на Солунском фронту. 

Борбе на Солунском фронту уткане су у колективну свест као раздобље безмало античке трагичности, несебичног јунаштва и истинске хуманости. Чувајући дубоко у себи лучу слободе и националног поноса, непоражена српска Војска и део избеглог цивилног становништва нашао је уточиште у пријатељској грчкој земљи. Постојбина јунака код Маратона и Термопила отворила је широм своје срце и пригрлила нововековне јунаке који су, ношени истим идеалима као и њихови антички узори, били светао пример херојства и слободe.

По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на коме се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.

Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када Саво Михаиловић бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. 

Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Југославије, где је претходно и обрађен. 

Завршни радови отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936, на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.