Изасланик председника Републике Србије, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић предводио је централну државну церемонију поводом обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста код Споменика жртвама геноцида у Другом светском рату, који се налази у оквиру комплекса некадашњег концентрационог логора на Старом сајмишту у Београду.       

Уз пуне војне и државне почасти, изасланик председника Републике Србије, министар Ђорђевић положио је венац и обратио присутнима:

„Данас смо овде да се поклонимо старијима и да им покажемо да се сећамо свих жртава Холокауста, да пренесемо на наше млађе да буду много бољи и да никада више не дозволе тако нешто. Други светски рат је за јеврејски и српски народ био славан и тужан. С једне стране велика победа 1945. године зачињена је највећим злоделом које прати свет од његовог оснивања. Холокауст као симбол страдања јеврејског народа и геноцид над српским и ромским народом у Европи били су највећа срамота коју је свет дозволио под зликовачким режимом Адолфа Хитлера и његових савезника и следбеника.

Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 1. новембра 2005. године, установљен је Међународни дан сећања на жртве Холокауста.

Опредељујући се за дан када је 1945. године ослобођен Аушвиц-Биркенау, најозлоглашенији логор смрти у поробљеној Европи, Генерална скупштина УН руководила се потребом реафирмације људских права, превенције и кажњавања злочина геноцида, као и стално присутне опасности од расне, националне и верске мржње засноване на предрасудама.

Други светски рат однео је, поред осталих, и преко шест милиона недужних жртава који су припадници јеврејског народа. Аушвиц, Треблинка, Маутхаузен, Дахау, Мајданек, Јасеновац, Старо Сајмиште, Јајинци, логор ``Црвени Крст`` у Нишу,  само су нека од масовних стратишта невиних жртава.

Страдање српског народа у геноциду спроведеном од стране усташког режима злочиначке НДХ у Другом светском рату доказ је да безумна шовинистичка идеологија фашистичких система на свом путу зла и деструкције не одређује за одстрел и истребљење само припаднике других раса и обичаја, већ и народе који су веома слични по етничком пореклу и језику.

Све то нам указује да зло не познаје никакав систем вредности, никакву истинску вредност, нити и једно разумно мерило, ако се изузме педантна систематичност приликом спровођења монструозних планова.

Антисемитизам се у одређеној мери појављује и у нашем времену, о чему сведоче изоловани, али и даље присутни инциденти.

Етничка и религијска мржња и у двадесетом веку морали су изгледати као рецидиви давно прошлих времена раног средњег века, у ком су непросвећена варварска племена најездама и истребљењем домицилног становништва решавала питање сопствене егзистенције. Утолико више чуди присуство неонацистичке идеологије и погледа на свет у 21. веку, у времену када се сваки појединац путем интернета може сам едуковати и упознати са другим и другачијим од себе, али такође и директно утицати, према личним квалитетима и способностима, да културу којој припада и систем вредности у који верује предочи другима на глобалном нивоу.

Обимна истраживања која су у Израелу спроведена након Другог светског рата доказала су да нацистички режим није наступио стихијски, као некакав поремећај или инцидент у општем току историје. Културни модел којим је установљен долазак Хитлера на власт у Немачкој стваран је постепено, у периоду не краћем од једног века, и нудио је довољно простора и произвољности да би био тумачен и злоупотребљен на најгори могући начин онда када су се створили историјски услови за то.

Имајући на уму страдање наших предака у фашистичком терору, али и одговорност пред нашим потомцима за културни модел који у нашем времену постављамо и негујемо, обавезујемо се двоструком одговорношћу у овом историјском тренутку.

Потреба да се изнова подсећа на страхоте Холокауста, као и да се као неистините одбаце тврдње које негирају његов карактер и обим страдања актуелна је у свим демократским државама.

Нужност сазнавања чињеница и промишљања страховитих последица холокауста допринеће да се у Србији, као и у другим демократским државама, масовно страдање Јевреја у Другом светском рату и у будућности сагледава као оно што по свом карактеру и обиму јесте - један од највећих злочина против човечности у историји.

Будући да су религијске разлике кроз историју неретко служиле  као основни повод за етничке сукобе, позивам верске лидере у Србији да узму већег учешћа у проналажењу и истицању оних вредности које су својствене сваком систему веровања, које су по мери сваког човека и не излазе из оквира човечности.

Као припадник српског народа, данас овде могу да вам предложим две хришћанске изреке нашег патријарха Павла које су, по мом мишљењу, добар оквир свима нама за размишљање. Прва: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Треба да се живи тако да кад умре цео свет плаче, а само он се радује“, и друга „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди“.

Централној државној церемонији одавања почасти присуствовали су преживели Холокауста, потомци жртава, некадашњи заточеници логора смрти у Другом светском рату, представници Савеза јеврејских општина Србије, председник Националног савета Ромске Националне мањине, министри Владе Србије, представници Народне Скупштине Републике Србије, представници Града Београда, чланови дипломатског кора, удружења и грађани.