Министар Ђорђевић на Меморијалном концерту Поводом обележавања Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма
Поводом обележавања Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма на Меморијалном концерту у Народном позоришту, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић обратио се свим присутнима:
Поштовани изасланиче председника Републике Србије, потпредседници Скупштине Републике Србије, представници Владе Републике Србије, ваше екселенције, представници верских заједница, даме и господо...
Догађај који данас призивамо у сећање, такозвана ,,Кристална ноћ” или ,,Ноћ разбијеног стакла”, означио је врхунац изопаченог система вредности и политичких уверења нацистичког режима. Око пет стотина хиљада аустријских и немачких Јевреја изгубило је и последње од људских и грађанских права која су им систематски, доношењем нацистичких уредаба и закона о чистоћи расе, постепено одузимана од 1933. године до тада. У ноћи између деветог и десетог новембра 1938. године догодило се бестијално нацистичко иживљавање над имовином и животима немачких Јевреја. Уништене су или трајно оштећене 1574 синагоге, више од 7000 јеврејских продавница, оскрнављена су многа јеврејска гробља...
Пред будним очима светске јавности нацистички лидери истакли су изговор за овај добро организован, врло вероватно најобимнији и најварварскији погром над јеврејским становништвом у историји Централне и Источне Европе. Спаљивање и демолирање највећег броја синагога и јеврејских радњи на територији тадашње Немачке био је ,,спонтани израз незадовољства због убиства господина Фом Рата од стране младог Јеврејина Гринзбана”, како је објашњавао Јозеф Гебелс, министар пропаганде Трећег Рајха, на конференцији за штампу коју је сазвао 11. новембра, при чему је, цинично, ту наводну спонтаност приписао ,,здравом инстинкту немачког народа”. Данас сваки рационалан човек само на основу податка да се реч ,,здравље” толико много пута помињала у јавном дискурсу нацистичке Немачке може врло лако закључити да је немачка држава и култура тих година морала бити веома тешко болесна.
Истина је да је Хершел Гринспан, седамнаестогодишњак који је живео код ујака у Француској, 7. новембра 1938. године испалио смртоносне хице у Ернста Фом Рата, службеника немачке амбасаде у Паризу, у знак личног протеста због примене још једног у низу антисемитских закона којим је било предвиђено да Немачка ускрати гостопримство свим Јеврејима који су рођени на територији Пољске, након чега се већи део Гринспанове породице, лишен личне имовине, фактички преко ноћи 3. новембра затекао у једном од избегличких кампова иза немачко-пољске границе. Истина је и да је чувена америчка новинарка Дороти Томпсон тада иронично приметила да би немачка јавност морала благонаклоно гледати на чин Хершела Гринспана, напомињући да је нацистичка штампа већ славила као хероје пронацистичке атентаторе на аустријског канцелара Енгелберта Долфуса и на министра спољних послова Вајмарске Немачке Валтера Ратенауа. Истина је, међутим, да нацистичком руководству није ни био потребан повод за спровођење расних закона који су отворено пропагирани деценијама уназад, у делима многих нацистичких идеолога, као и у самом Мајн Кампфу Адолфа Хитлера. А ми, са ове историјске дистанце, такође знамо да су пасиван став према агресивности фашистичких и нацистичких лидера и тежња за неком врстом нагодбе са њима само допринели њиховом јачању и самопоуздању у прекрајању граница и уништавању становништва које су они означили као мање вредно и недостојно живота на тлу Европе.
Немачки историчар Ханс Момзен тврдио је да је један од важнијих мотива погрома у ,,Кристалној ноћи” жеља гаулајтера нацистичке партије да се домогну јеврејске имовине. Иако су већ 12. новембра немачки судови цинично наложили девастираној Јеврејској заједници Немачке да Трећем Рајху исплати репарације у вредности од милијарду рајхсмарака, и иако су сви каснији походи нациста имали изразит пљачкашки карактер, мислим да је главни мотив погрома ,,Кристалне ноћи” ипак био идеолошке природе и да је садржао симболичку димензију. Када неко гради кућу у којој ће људи живети, он на њу поставља прозоре од стакла, да би ти људи могли посматрати свет који се налази изван своја четири зида. Од стакла су такође израђена и огледала у којима човек може себе погледати у очи, суочити се са својом појавом и видети како изгледа у очима других људи. Адолф Хитлер и његови истомишљеници и следбеници нису градили кућу, већ тврђаву. Њихова грађевина није била предвиђена за живот, него за умирање. Она је морала бити конкретна, а не контемплативна. Она је морала бити састављена од муњевите акције, а не од интроспекције. Она је морала бити херметички затворена. У њој су се људи гушили до смрти.
Нацистичка идеологија тврдила је да благостање немачког народа зависи од ефикасности коначног обрачуна са расним непријатељем. Већ 10. новембра 1938. првих двадесет хиљада Јевреја ухапшено је и послато у концентрационе логоре. То је била прва етапа оног масовног злочина геноцида који ће у историји остати упамћен као Холокауст. Након 10. новембра 1938. године више ниједан Јеврејин неће узети учешћа у јавном животу Трећег Рајха. Велики немачки народ, чија је култура изнедрила стваралачке умове Гетеа и Шилера, Моцарта и Бетовена, Канта и Хегела, преко ноћи је поразбијао све прозоре и огледала које је могао наћи, одрекао се свог људског лика и универзалног хуманизма који је до тада толико често био повезиван са његовим духом, и на себе преузео обезличену образину зла отелотвореног у ничим неспутаном нагону ка задовољењу најгорих побуда чопора дивљих звери. Сваки Немац од кога би се могло очекивати да изрази неслагање са поступцима нацистичког режима, уколико је до тада и остао у животу, већ је или био интерниран као идеолошки непријатељ у неки од концентранционих логора или се налазио у егзилу.
Предстојало је седам година ратних ужаса и етничких чишћења приликом којих се слободни свет постепено уједињавао у антифашистичку коалицију чијој силини Хитлерова тврђава ипак није могла да одоли. Са великом тугом и болом можемо констатовати да је и наш српски народ био жртва геноцида у усташкој НДХ, али са поносом истичемо да је он такође представљао активни и не баш безначајни део велике савезничке антихитлеровске коалиције.
Република Србија веома држи до антифашистичке традиције српског народа и негује своје мултиетничко културно наслеђе. У Р. Србији данас живи 21 национална етничка заједница чија је бројност изнад 2000 припадника. Став Владе Републике Србије је да на осетљива питања савремених етничких односа у Региону, која су бременита ратним наслеђем и неслагањима у прошлости, увек одговара јасно израженом спремношћу на дијалог и решења која ће дугорочно бити задовољавајућа за све заинтересоване стране.
Демократска Европа и слободни свет нису одмах били свесни да је то што се догодило немачким Јеврејима у ,,Кристалној ноћи” фактички било праслика и увод у страдања других европских народа које ће нацисти ускоро подјармити. Порука коју су хитлеровци послали у ,,Ноћи разбијеног стакла” није схваћена са довољном озбиљношћу. Несрећне јеврејске избеглице тешко су проналазиле азил након прогонства из Немачког Рајха. Период непосредно након ,,Кристалне ноћи” у сећању тог народа остао је упамћен по следећој реченици: ,,Тада су за Јевреје постојале само две врсте места за живот: места у које је било немогуће ући и места у којима је било немогуће остати”.
Став који су Влада Р. Србије и Министарство Рада... заузели у решавању савременог изазова мигрантске кризе у Европи донекле је био обликован и сећањем на догађаје из европске историје које данас евоцирамо. Тадашњи премијер, а данас председник Р. Србије, Александар Вучић, непоколебљиво је бранио своје уверење да се ни под каквим условима на границама Србије не смеју подизати ограде са бодљикавом жицом, за шта су се биле одлучиле неке нама суседне земље у настојању да на тај начин спрече прилив миграната са Блиског Истока, и тако фактички изоловале сопствене грађане. Србија се ипак одлучила да мигрантима пружи сваку врсту помоћи и асистенције, остављајући им слободу да одлуче да ли ће азил затражити у нашој или некој другој земљи. Јер, свет је довољно мали, историја је довољно речита, а ноћ је довољно тамна да би сваки зрак светлости, макар то био и сасвим мали одсјај, могао пружити наду у јутро новога дана.
,,Немојте ми рећи да месец сија; покажите ми одсјај светлости на разбијеном стаклу”, речи су чувеног руског драмског писца, Антона Павловича Чехова.