„Поштовани грађани Србије,

На данашњи дан 1804. године српски народ је устао да покида ланце ропства и обнови државност коју је изгубио 345 година раније. Јарам који је носио на својим плећима, уз сву тежину робовања туђинском роду, страној религији и култури моћних Османлија, представљао је и бреме превазиђеног државног и војног апарата, заостале привреде, неефикасног економског система и  друштвених односа у Отоманској империји које је тешко притискало хришћанску српску рају.

Тренутак који су угледни српски домаћини, окупљени око маркантне фигуре вожда Карађорђа, одабрали за толико дуго и снажно жељено обнављање државности Србије, припадао је једном херојском времену у ком су Наполеонове армије у идеалистичком заносу са лакоћом марширале кроз европске престонице и суседним народима наметале напредне идеје велике Француске револуције. Са ништа мање одушевљења, попут француских револуционара који су десет година раније успели да се одупру армијама удружених апсолутистичких монархија које су окруживале њихову домовину, голоруки српски родољуби су пуних осам година одолевали налетима вишеструко бројнијих професионалних бораца војних и паравојних отоманских снага.

Почетком деветнаестог века у Наполеонским ратовима истакли су се такви стратези као што су Бонапарта, Велингтон, Блихер и Кутузов. Али иза свакога од њих стајала је нека велика европска сила у којој су рођени као слободни људи, и сви они су за свој позив дуго припремани у најелитнијим војним школама. У овом делу Европе, међутим, победу су извојевали прости народни прваци, попут Црног Ђорђа, Јакова Ненадовића, Младена Миловановића, Вељка Петровића, Милоша Обреновића и Миленка Стојковића. Победа српских устаника за нас је утолико већа и блиставија. Срби су на тај начин постали први балкански народ који је успео да збаци отомански јарам. Новостворена Кнежевина Србија постала је звезда водиља у којој су други поробљени балкански народи видели одсјај своје слободе, а према српском узору ће, један за другим, сваки од њих кренути путем сопствене слободе и самосталности.

Српска војска није била професионална, већ волонтерска. Српска револуција није била буржоаска, него сељачка. Њене идеје нису оружјем наметане суседима – околни народи су их сами усвајали са удивљењем и одушевљењем.

Након херојског времена у коме је Карађорђе поставио темеље обновљеној српској државности, млада српска држава имала је срећу да и у новој епохи на свом челу има човека који је сасвим дорастао приликама и изазовима Европе установљене Бечким конгресом. Прека нарав и војничка срчаност нису више били довољни за успешно управљање државом на шаховском пољу сложених међународних односа одређених деликатним потезима лукавих и интелигентних играча попут кнеза Метерниха и грофа Чарторијског. Тако суптилну дипломатију у Србији могао је разумети једино књаз Милош.

Конзервативна Европа захтевала је да се кнезу Србије уставом ограничи власт, и он им је одговорио на крајње неочиван начин. На данашњи дан 1835. године, Скупштина Кнежевине Србије у Крагујевцу усвојила је Сретењски устав. То је био један од првих демократских устава у Европи. Милош је знао да ће таквим либералним искораком у Европи којом управља конзервативна Света алијанса потврдити права српског народа која су стечена Карађорђевим победама на бојном пољу. Књаз Милош је Сретењским уставом јасно ставио до знања да за друштвене односе у земљи слободних сељака не би требало да брину оне земље у којима су сељаци још увек били власништво племства, како је тада био случај у највећим деловима аустријског, руског и турског царства. Толико демократски устав угрозио је деспотију коју су њихови монарси спроводили над својим становништвом. Моћне царевине због тога су убрзо затим приморале Србију да поништи Сретењски устав а Милоша пошаље у изгнанство, док су неопходне друштвене реформе унутар сопствених граница одлагале до своје коначне пропасти 1918. године. У Србији је, са друге стране, краткотрајни Сретењски устав надахњивао све касније генерације политичара и државника, и постао је узор и идеал свима онима који су имали намеру да у њој спроводе реформе и изграде снажне институције. По цену сопствене власти, велики Милош је на тај начин поставио темеље за развој друштвених односа и каснији прогрес Србије.  

Попут Карађорђеве Србије, и данашња Србија на чијем су челу председник Вучић и Влада Републике Србије храбро прекида са старим, превазиђеним системом вредности чији се крај у претходном периоду предуго одлагао, и одлучна је да поново постане део велике европске породице народа.