Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које је на основу члана 16. Закона о министарствима („Сл. гласник РС“, бр. 44/2014, 14/2015, 54/2015, 96/2015 - др.  и 62/2017), надлежно за послове који се односе на равноправност полова, уочи обележавања Међународног дана жена – 8. марта, подсећа на поводе за обележавање овог празника, тј. на чињеницу да су још далеке 1908. године, жене - текстилне раднице у Њујорку марширале у демонстрацијама, под паролом „ХЛЕБ И РУЖЕ!”, тражећи краће радно време, веће плате и забрану експлоатације дечијег рада.

 

 Годину дана касније, раднице су демонстрирале и у Чикагу. У знак сећања на ове, али и неке друге догађаје у којима су жене због лоших услова рада трагично губиле животе 1910. године, у Копенхагену је, на иницијативу Кларе Цеткин, на Другој конференцији жена социјалисткиња, 8. март  установљен као празник борбе за права жена. Наредне, 1911. године Дан жена је обележен и у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Данској, уз учешће преко милион радница.

 

Ипак, 8. март је прихваћен као Међународни дан жена тек 1917. године, баш у време када у Русији, са демонстрацијама поводом Међународног дана жена започиње и тзв. Фебруарска револуција (по новом календару 8. марта). Након тога, у време тзв. Октобарске револуције, бољшевичка феминсткиња Александра Колонтај, која је била и прва жена у свету као амбасадорка ондашњег СССР-а, изборила се да 8. март постане и државни празник у Совјетском Савезу.

 

Имајући наведено у виду, треба  истаћи да је у Србији, 8. март је прослављен први пут још далеке 1914. године, уочи Првог светског рата. У бившој СФРЈ, након Другог светског рата, 8. март је прослављан најпре као дан током којег се говорило о равноправности жена, а онда је акценат у социјалистичкој Југославији померен на прославе, свечарење и обележавање дана жена као дана мајки уз поклањање цвећа, најчешће каранфила. Упркос различитим конотацијама и обележјима које је, кроз наведене историјске периоде овај празник добијао - он представља значајну прекретницу у политичкој и социјалној еманципацији жена у Србији.

 

Од 1975. године, која је проглашена Међународном годином жена, Уједињене нације су службено почеле да обележају Међународни дан жена. Подсећамо да је Генерална скупштина Уједињених нација је 18. децембра 1979. под редним бројем 34/180 усвојила један од кључних докумената у области равноправности жена - Конвенцију о елиминисању свих облика дискриминације жена, познату као CEDAW конвенцију, коју је потписала и наша земља.  

 

Конвенција има шест делова и тридесет чланова и односи се на: дискриминацију жена, тј. обезбеђивање следећих права: политичком, економском, друштвеном, културном, грађанском или другим пољима. 

 

Државе потписнице су у обавези да осуђују дискриминацију жена, да свим средствима која имају на располагању, без одлагања, уносе принцип равноправности у своје правне системе и да обезбеде у свим областима напредак жена.

 

Током вођења преговора о чланству Републике Србије у Европској унији (ЕУ), посебно су разматране и уважене и Смернице Европске Уније за равноправност између жена и мушкараца, које су усвојене 1. марта 2006. године, а које представљају документ ЕУ којим се дефинишу политике деловања у циљу унапређивања родне равноправности. Овај документ се популарно назива и „Мапа пута” чланица ЕУ, али и оних земаља које су у предприступној и приступној фази за чланство у ЕУ. Европска комисија усвајањем и спровођењем овог документа јасно је исказала своју опредељеност ка реализацији шест приоритетних циљева: 

1. једнака економска независност мушкараца и жена; 

2. усклађивање професионалног и породичног живота мушкараца и жена; 

3. једнака заступљеност на местима одлучивања; 

4. искорењивање свих форми родно заснованог насиља; 

5. уклањање родних стереотипа; 

6. промовисање родне равноправности у спољној и развојној политици.

 

У вези са наведеним, подсећамо да је Република Србија септембра 2009. године донела Закон о равноправности полова („Службени гласник PC”, број 104/09), којим је ближе уредила начин остваривања равноправности жена и мушкараца и промовисање политике једнаких могућности у областима јавног и приватног сектора од посебног значаја за равноправност полова, као што су: област запошљавања и рада, социјалне и здравствeне заштите, породичних односа, образовања, културе и спорта, као и политичког и јавног живота. Законом је, такође, уређено и предузимање посебних мера за спречавање и отклањање дискриминације засноване на полу, као и поступак правне заштите лица изложених дискриминацији. 

 

Такође, у оквиру овог Министарства у јулу 2017. године, је образован Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности и у његовом делокругу рада се, од наведеног периода, налази и праћење примене Закона о равноправности полова, у складу са политиком Владе Републике Србије. Овај Сектор је, између осталог, у новембру 2019. године спровео истраживање јавног мњења које је показало да жене, које чине  већину, односно 51,30% опште популације у Србији, учествују са 30,50% на управљачким местима у друштву и привреди, а од тога на директорским местима са 20,80%, а на челу управних одбора са свега 14,30%. 

 

На питање: „Да ли сматрате да је у Републици Србији остварена родна равноправност?“ 14% испитаника је одговорило позитивно, 26% одрично, 58% делимично, а 2% испитаника је дописало одговоре у којима су истакли да „остварена једнакост полова декларативно и законски, али не и у пракси“. Веома су била подељена мишљена испитаника о томе у ком степену је остварена родна равноправност у нашем друштву, али је битно истаћи да највећи број испитаника, њих 21% сматра да је родна равноправност остварена са 40%, само 4% сматра да је остварена са 100%, а ни један испитаник није мишљења да нема напретка на том плану, тј. није са 0% означио степен родне равноправности у нашем друштву.

 

Према подацима Републичког завода за статистику, у Индексу родне равноправности из 2018. године је неведено да најбоље резултате Република Србија има управо у домену моћи због активног укључивања жена у политички живот и ту је за три године остварен напредак од 9,3 поена, што значи да се Србија се налази на 16. месту, тј. има бољи резултат у том домену од половине земаља чланица ЕУ. Овај напредак је остварен континуираним радом на унапређењу равноправности полова у политичком и јавном животу. Наиме, после избора 2000. године, у Народној скупштини Републике Србије било је 12,40% народних посланица, док се након увођења квоте из 2007. године учешће жена повећано на 21,20%. Измене изборног законодавства из 2011. године довеле су до повећања броја народних посланица на 34%, а након парламентарних и локалних избора у Републици Србији, 2016. године, од 250 народних посланика и посланица у сазиву Народне скупштине Р. Србије је било 93 жене (37,2%) и 157 мушкараца (62,8%). Из овога се може закључити да ће се број жена у највишем законодавном телу даље повећавати само уколико то буде прописано изборним законодавством, односно уколико постојећа квота буде повећана.

 

Стога, охрабрује што је уочи политичких избора у Републици Србији 2020. године, Законом о избору народних посланика („Службени гласник РС“, бр. 35/00, 57/03 – одлука УС, 72/03 – др. закон, 18/04, 85/05 – др. закон, 101/05 – др. закон, 104/09 – др. закон, 28/11 – одлука УС, 36/11 и 12/20) у члану 40а предвиђена квота за мање заступљен пол, у конкретном случају жене, тако што се у тачки (1) наводи:

 

 „На изборној листи мора бити 40% мање заступљеног пола. Међу сваких пет кандидата по редоследу на листи (првих пет места, других пет места и тако до краја листе) мора бити најмање по два кандидата - припадника оног пола који је мање заступљен на листи.“ Такође, у тачки (2) истог члана се наводи: „Ако изборна листа не испуњава услове из става 1. овог члана сматраће се да садржи недостатке за проглашење изборне листе, а предлагач листе биће позван да отклони недостатке листе, у складу са овим законом. “ И на крају, у тачки (3) члана 46а се прецизира: „Ако предлагач листе не отклони недостатке из става 2. овог члана, Републичка изборна комисија одбиће проглашење изборне листе у складу са овим законом.“

 

У Србији, као и у другим земљама у свету, поред наведене борбе за једнака политичка права жена и мушкараца, све актуелније је питање признавања и вредновања, тзв. неплаћеног рада жена у домаћинствима и на пољопривредним добрима на селу, као и питање усклађивања професионалног и приватног живота жена, у чему је веома важно разумевање и подршка женама од стране њихових партнера. 

 

Стога, након 112 година од демонстрација жена у Њујорку, људска права жена су и даље веома актуелна тема и код нас и у свету, а слоган борбе за људска права жена би и даље могао бити исти: „ХЛЕБ И РУЖЕ!“.