Уважени изасланиче министра за рад и борачка питања у Влади Републике Српске, уважени председниче Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије генерале Ковачевићу, уважени представници, чланови и руководиоци борачких и ветеранских организација у Републици Србији, али и са територије бивше Југославије, поштовани и часни оци, ваше екселенције, господо војни изасланици, госпође и господо, другарице и другови, браћо и сестре,

Слушали смо наше драмске уметнике, чули смо и председника општине Шид, коме се посебно захваљујем и поздрављам га. Чули смо изванредно излагање генерала Ковачевића, на које немам шта да додам. Одабрао сам да кажем неку реч и мимо овога што ми је написано, колико год да ми је тешко данас да говорим на овом месту, а оно да говорим о чињеницама.

Чињеница јесте да је на овом месту, где се данас налазимо, нацистички окупатор, заједно са својим највернијим синовима, који су још 1941. године издали заједничку државу, и формирали своју квази државу, доживео потпуни и пресудни ударац и слом.

Чињеница јесте да је управо овде на Сремском фронту српски народ ударио коначни печат своме антифашизму и антинацизму, као историјском опредељењу генерација пре и после Сремског фронта.

Чињеница јесте да је непријатељ био надмоћнији, као што је и чињеница да су наше снаге имале најјаче оружје у јуначким срцима, родољубљу, патриотизму.

Истина је да су страдали млади, голобради војници, али су и они страдали зато што су им очеви, стричеви, ујаци и старија браћа били у нацистичком заробљеништву или су већ положили животе у претходне крваве четири године рата.

И да вас питам, у ком то рату нису страдали голобради младићи? Нема тога у коме нису.

Од ратова за ослобођење од Отоманског окупатора, балканских ратова, Првог светског рата, Другог светског рата.

Не постоји нико од нас присутних ко не може посредно да посведочи малу породичну историју својих предака.

И када саберем и сведем биланс и у својој породици по једној грани видим да ми је чукундеда погинуо у Колубарској бици као српски војник, да му је син, мој прадеда погинуо у Ливањској бици као српски партизан, а да би и мој деда био овде да није рођен 1929. године, већ само две године раније. Нажалост, уобичајена је била слика и у Расини, Јабланици, Шумадији, Бранковини, Поморављу, Крајини где је отац страдао у првом рату, а син страдао овде, на Сремском фронту.

Окупљамо се овде сваке године да се сетимо јунаштва тих наших предака, јер то, уистину, јесте јунаштво.

Када прођу деценије, када нестану идеологије, када изгубе револуције, остаје јунаштво, а то је јунаштво припадника народноослободилачке војске Југославије, највише српских, али и македонских партизана, који су овде били и наше браће по оружју, и у том тренутку припадника из Совјетске црвене армије и Бугарске народне армије.

Уистину, то јесте јунаштво. И да не говоримо о бројевима, а бројеви су страшни. Чињеница јесте да је овде страдало најмање, оно што знамо по имену и презимену  када причамо о нашим српским партизанима, 13.400 бораца. Али, не заборавите, још 4.000 оних који никада нису идентификовани, чија имена никада нису уписана овде у овом спомен комплексу.

Огромне су то бројке, огромне су то жртве, али су биле међу коначним.

Српске бригаде 21. и 22. које су учествовале у борбеним дејствима овде, управо сачињене од те младежи, имале су и ту историјску улогу, не само да пробију Сремски фронт, него и да буде прве, нажалост, војне формације које су ушле на територију нацистичко-усташке творевине. Да уђу у логор Јасеновац, управо они који су пробили Сремски фронт.

Ако и постоје оно који су љути, кивни на то што су изгубили оца, деду, стрица или брата овде, нека им то служи на част и понос што су управо они који су пали овде омогућили тим нашим мученицима, који су трпели усташку каму, и некако јој измакли после четири крваве године рата, осетили зраке сунца слободе.

Поздрављам вас све драги пријатељи у име председника Републике Србије господина Александра Вучића. Када то кажем, преносим искрен и јасан поздрав, не само поздрав, него и поруку.

Говорећи управо о ономе што јесу чињенице, а то јесте да смо као народ заклети антинацисти и антифашисти, да о томе сведоче наше жртве, да о томе сведочи наша непоколебљива борба, да о томе сведоче и жртве у Шумарицама, Краљеву, Крушевцу, јер је нацистички непријатељ знао да ће му кичма отпора на територији Југославије бити управо српски народ.

Због тога је у централној Србији, у Шумадији, Поморављу, Подрињу, Тимочком крају, Нишави, Јабланици, Пчињи, није било куће без црног барјака од дванаесте до осамнаесте. Знао је непријатељ да овде треба ломити дух, али смо и ми знали да ће он сломити зубе.

Веровали смо у једну ствар, веровале су генерације наших предака да ће то бити последњи рат који ће бити вођен. Нажалост, историја нас је демантовала.

Од 1991. године и читаву последњу деценију прошлога века на овим овде просторима поново су ратни вихори или главна вест широм читавог света.

Још једна чињеница, ово место на коме се налазимо последњи је војни меморијал који је направила некадашња социјалистичка Југославија. И сама та чињеница будила је многе сумње и остављала многе недовршене расправе.

Зашто је на овом месту, где је цвет младости Србије страдао, комплекс подигнут тек 1988. године? Важно је да је подигнут, на неким местима није подигнут никада.

Наше је да се овде окупљамо, да чувамо сећање на наше хероје и на њихову херојску борбу. Наше је да се поносимо тиме што наши преци нису никога нападали, већ су бранили своје.

Наше је да, гајећи то сећање, водимо политику којој је циљ да оваква места, овакве догађаје и овакве херојске жртве никада не заборави, и да се овакве ствари у историји никада више не понављају.

Колико је до нас и колико ми можемо да бирамо ми смо за то.

Ако неко други не мисли тако, ако нам неко други намеће нешто, увек ћемо сести да разговарамо, увек ћемо да знамо да ценимо своју слободу али и мир. Да миримо једно и друго, да отаџбину чувамо, јер се она чува свакога дана, чува се у миру, а брани се када је неко нападне.

Тако је било и те 1944. и 1945. године, 172 дана борбе. Ко би веровао да су шест месеци после ослобођења наше престонице Београда, овде и даље били крвници и непријатељи.

Сремски фронт, оно што није генерал Ковачевић рекао, иако сам из његовог говора научио много, није био једна, већ једна од седам линија фронта и требало је свих седам сломити, зато је било потребно толико времена.

Нека свако од нас пренеси онима који данас са нама нису овде и замоле их да пренесу онима који у том тренутку са њима нису, да и када ове седе главе, којих је данас овде већина, не буду могле да долазе, да овде долазе наша деца. Јер, на овом месту треба сви да се учимо још једном, по стоти пут, на стотом месту, колико смо високу цену слободе платили и да слободу због тога треба да ценимо. 

Али, слобода без достојанства, без самосталности, без независности и није слобода. Зато данас ми у Србији поносно стојимо и постојимо и славимо слободу и због чињенице да смо једна од ретких држава која је самостална и која самостално доноси одлуке. А доноси их зато што на свом челу има озбиљног и мудрог председника, који зна сваку муку, бол, патњу нашега народа, али и зна колико је овај народ поносан и достојанствен.

Данас смо овде пригрлили и угостили нашу браће и сестре, другарице и другове антифашисте из свих крајева бивше Југославије и увек ће то тако да буде.

Подсетићу вас нешто. Када се овде сетимо 1945. године и слома Сремског фронта, баш као што рекоше и речи сценаристе и наши  драмски уметници, морамо да се сетимо и 1941.године када је нациста и нацистичка машина напала Краљевину Југославију. Морамо да се сетимо да тада Словенци нису ишли ни у Сплит, ни у Загреб, ни у Осјек, него су дошли у Србију, јер су знали где ће им бити добро, где ће бити пригрљени и прихваћени и где ће бити сигурни.

Тако и Србија данас, сећајући се своје славне прошлости и ратне епопеје у којој је низала и жртве и победе у читавом 20. веку.

У 21. веку корача свесна да нас је мало да водимо ратове, свесна да смо те лекције одавно превазишли и изучили, свесна да нам је мир пречи него ишта и свесна да смо слободу већ одавно преплатили милионима својих невиних жртава и оних који су бранили родно огњиште.

Хвала вам драги пријатељи што сте данас дошли, опростите још једном што говор нисам читао, а трудио се све време да ме не понесе емоција. Тешко је то на овом месту, тешко је то пред оволиким бројем људи и тешко је то пред оваквом светињом, као што је спомен комплекс Сремског фронта.

Нека живи мир, нека живи слобода! Смрт фашизму, слобода народу! Живела Србија!