Председниче Покрајинске Владе поштовани Игоре, уважени председниче Скупштине Аутономне покрајине Војводине поштовани господине Пастор, уважена изасланице председника Републике Србије, поштовани потпредседници Владе госпођо Гојковић и господине Вучевићу, уважене колеге министри, уважена потпредседнице Народне скупштине и потпредседници Покрајинске скупштине, уважени чланови Покрајинске Владе и скупштине Аутономне покрајине Војводине, поштовани председниче Матице српске, поштовани лауерати, часни оци, даме и господо, браћо и сестре,

Када је 1847. године објављен Његошев "Горски вијенац" био је то, рекли бисмо данас, догађај од националног значаја, али заправо је био много више од тога.

То је било полагање једног од камена темељаца за изградњу националне идеје народа који је тада живео, не само у разним државама и царствима, већ у различитим цивилизацијама, а нација је била само у најави.

Та 1847. била је најзначајнија година у српској култури 19. века, јер осим поменутог Његошевог спева, изашли су Вуков превод "Новог завјета", затим "Песме" Бранка Радичевића и Даничићев "Рат за српски језик и правопис".

И сетимо се одакле су они: Његош са Цетиња, Вук из Тршића, Бранко из Славонског Брода, Даничић из Новог Сада. Четири српска барда, вођена истом идејом, а рођена на тако различитим местима, на крилима обнове српске државности у Шумадији, усудили су се да сањају о јединственом српском националном колективу, уједињеном пре свега заједничком идејом о себи и сопственом идентитету.

Почињем ову беседу евоцирањем кључне године епохе српског романтизма, да бисмо боље осетили атмосферу у којој је, само годину дана касније, на Мајској скупштини проглашена Српска Војводина.

Наш знаменити књижевни историчар Јован Деретић је својевремено "Горски вијенац" описао као "прелаз из успаваности у будност, из стања мировања у стање борбе, из стешњености у слободу".

Тим речима је најбоље описати и немирну 1848. и читав процес конституисања српске нације у 19. веку. 

Мајска скупштина дакле није била изоловани политички акт Срба пречана, како су их тада називали сународници јужно од Саве, већ део велике националне слагалице, која је деценијама касније, када су све њене коцке дошле на своје место, крунисана и политичким националним уједињењем. Зато је, уосталом, годишњица Мајске скупштине ове године уврштена у државни програм обележавања значајних историјских догађаја, чиме је и формално постала, свесрпска национална светковина. 

Немогуће је у једном кратком осврту на Мајску скупштину аргументовати зашто је она један од најважнијих догађаја у нововекововној српској историји.

Мајска скупштина само ономе ко не зна ништа о националним покретима на Балкану може да изгледа као унутрашње политички догађај унутар Хабзбуршке монархије или Угарске. Истина је да на оснивање Српске Војводине можемо гледати у контексту сучељавања националних идеја и борбе за националну еманципацију у оквиру једне мултиетничке царевине, међутим данас је јасно да је она, посматрано у ширем контексту, била и корак ка политичком уједињењу српског народа. 

Важно је истаћи и демократски карактер Мајске скупштине, јер у њој је кроз посланике било заступљено свако српско село у Војводини, сваки сталеж, а учешће су узеле и жене. Срби, који су до тада били социјална категорија и колектив којем је Беч признавао конфесионалну посебност, али непризнати као посебна нација, у мају 1848. у Сремским Карловцима потврдили су своју посебност.

Из њихове колективне свести рођен је величанствен Проглас, који је подједнако био заснован на народном искуству као и на најсавременијим правним и филозофским концепција тога времена.

Срби су се тим прогласом декларисали не само као народ са посебним идентитетом и амбицијама, већ као "просвећен народ". Србија је те револуционарне 1848. слањем добровољаца помогла својој браћи, али и Срби из Војводине су вишеструко вратили својој матици тако што су се бројне најученије главе нашега рода страствено укључиле у изградњу младе обновљене српске државе. Готово да нема културне и научне институције у Србији за чије оснивање захвалност не дугујемо управо Србима из Војводине.    

Постоје у историји свих народа тренуци међаши, када су њихови дотадашњи колективи прерасли у нешто сасвим ново, а после таквих тренутака није се више могло назад.

Јасно је да је средином 19. века претила опасност да Срби у Хабзбуршкој монархији, потоњој Аустријској монархији буду асимиловани, покрштени, утопљени у неке веће и политички доминантне народе царевине, међутим после Мајске скупштине тако нешто више није било могуће, јер српски народ на овим просторима неопозиво је ушао у једну нову фазу свога постојања. Када прогласите свога патријарха и војводу и створите кључне националне институције, после тога може да уследи само нешто веће, и за то веће се наш народ стрпљиво борио наредних седам деценија. 

Даме и господо, браће и сестре,

Мислим да је овом пригодом важно нагласити да проглашење Српске Војводине, иако је било велики тренутак националног буђења, није било сепаратистички акт. Срби тога времена су у Аустријској Царевини били лојалисти и, како су сами навели у прогласу, истакли су само оно што им припада, и нису тражили туђе. А то што им припада захтевали су на основу "правице и закона".

Ово истичем како се неко не би досетио да прави неумесне паралеле са извесним савременим догађајима. "И све учинисмо по закону, у миру, и поредку, као просвештен народ, као верни поданици, као права браћа између себе" - тако су то радили Срби у Војводини 1848. године. 

Данас, међутим, неки народи желе своје искајући туђе, мимо закона и поретка, и не марећи много за мир. А српски народ, баш као и 1848. године, сматра да само мир и закон у савременом свету дају легитиман оквир за заштиту националних интереса. Ми и данас непоколебљиво настојимо да своје државне и националне интересе остварујемо у миру и не тражећи туђе, јер то је начин и пут просвећених народа. 

Ближећи се крају, волео бих да истакнем још једну важну поуку Мајске скупштине. Она нам казује да успешни национални покрети, иако често настају у страсти и егзалтацији, никада нису били једнократни и ствар тренутка, већ плод вишегенерацијског прегнућа. То је процес који никада не престаје. 

Нација и држава су организми који су у сталном процесу настајања и редефинисања. Колективи се мењају и сазревају под утицајем окружења и унутрашње динамике, али једно је сигурно - захтевају континуитет и заједнички рад.

То је оно што деца овог века каткад заборављају дајући предност сопственим тренутним хтењима над оним што нам је претходило и оним што ће нам бити наредно.

Оваквим догађајима зато не градимо само културу сећања, већ учвршћујемо и осећај одговорности према колективној будућности. 

Срби и данас живе у различитим државама, у којима поштују законе а за своја права се боре зато што осећају да им она припадају у складу са савременим цивилизацијским нормама, и то чине мирно и на праву и правди утемељен начин.

Драги пријатељи, 

Вечерас сам више пута изговорио "Србија" и "српски", не губећи ниједног тренутка из вида да Војводина ни тада, средином 19. века, није била, а ни данас није само српска. Оно што су Срби од Беча тражили тада - право на идентитет, правду и једнакоправност, борили су се не само за себе, већ и за друге и то јесу цивилизацијске тековине које у Војводини живе до данас.

Војводина, као аутономна покрајина Србије, јесте дом многим народима, и сви они у њој имају једнака права и шансе. Национална и верска шароликост Војводине је била и остала њено богатство, и наставићемо да га чувамо, допуњујемо и оплемењујемо и у деценијама и вековима пред нама.

Ни ова данашња Војводина не би била могућа да није било 1848. и зато сам уверен да је сасвим умесно да данашњи празник сагледавамо, не само као свесрпску светковину, већ као празник свих оних који у Војводини живе, чинећи од ње јединствено место на свету.  Као место иних који се данас боре да стварајући нова радна места, боље услове и виши животни стандард, учине је још бољим местом за живот. Малопре рече потпредседник Владе госпођа Гојковић да долази право из Кнића и да је на данашњи дан открила споменик војводи Стевану Книћанину. Господин Мировић рече то је нека коинциденција, а онда се исправи и рече, па неће баш бити да је коинциденција, уреди то неко и виши од нас. 

Желим вам срећан празник. Честитам Дан Српске Војводине. Живела Војводина, живела Србија.