„Попут живота појединца, живот једног народа познаје успоне и падове, тренутке великих мука и искушења као и тренутке велике части и славе. Током своје бурне и богате историје нас српски народ, цини ми се да није оскудевао у епизодама страдања, мука, патњи и бола. Наса прошлост обилује догађајима који по својим размерама и последицама заслужују епитет библијских. Један велики православни духовник описујући нас српски народ рекао је да Срби своју веру доказују страдајући. Зато нам се некад цини да када нешто славимо,  светкујемо, обележавамо то готово увек чинимо везујући се за догађаје тужне, оне које памтимо по болу и патњи.

Ипак историја српска није само патња, страдање и бол, да јесте да ли бисмо постојали? Да ли бисмо као народ опстали?!

Данас смо се, драга браћо и сестре, окупили овде у храму Светог апостола Христовог Марка једним другим поводом.

Окупили смо се око кивота са земним остацима човека за чију личност српска традиција везује појам славе и части, господства и сјаја, снаге и мудрости. Окупили смо се да освежимо сећање нашем роду и прославимо име нашег највећег владара српског, првог цара Стефана Уроша IV Душана Немањића.

Владара током чијег столовања је средњевековна српска држава доживела свој врхунац војне и политичке моћи, културног и привредног и општег државног развоја, врхунац свог територијалног проширења и уважавања у тада познатом свету.

Цар Стефан Душан је био најбољи изданак лозе Немањића, пета генерација светородне династије и почасно исходиште једновековне борбе његових светих предака за самосталну и суверену земљу српску, земљу чија окосница и тада био народ српски светосавски и православна светосавска црква. Али је он био потомак и настављач не само Немањића, већ и Властимировића, Војисављевица, Вукановића, који су српски апег чврсто држали и бранили дугих пет векова пре Стефана Немањића.

Окупили смо се, дакле, да одамо почаст нашем највећем владару свих времена,  И за разлику од свих  других владара наших којих се сећамо на дан њихове смрти цара Душана се сећамо на дан који је у српском календару уписан као дан највеће славе, дан када је далеке 1346. године на државном сабору у тадашњој српској престоници Скопљу, Стефан Душан крунисан за цара, а Србија постала царевина.

Сила и снага Душанова постала је сила и снага Србије и свих земаља српских тога доба. Она није почивала само на моћи српске војске, која је у првој половини 14. века представљала једну од најреспектабилнијих оружаних сила овога дела света, што је своју потврду добио славном победом у Бици код Велбужда у којој је Душан имао пресудну улогу као млади краљ, та моћ је почивала на снази српске привреде, посебно рударства, занатства, трговине. Ослонац моћи био је озбиљан рад наших најбољих правника, али и само га цара крунисан Душановим закоником, али је то био углед Стефана Душана на европским дворовима тога доба, о коме посредно сазнајемо из преписки које је водио са својим савременицима.

Ако бисмо морали да га опишемо у једној реченици, Стефан Душан је био највећи српски владар, војсковођа, законодавац, једном речју цар. За њега се везује озбиљно устројство државе, њених органа и служби. Цар Душан је био велики задужбинар, не само српске православне цркве већ и Свете Горе, православних светиња у Светој земљи и Јерусалиму, као и цркве Светог Николе у Барију. Његов отац је започео, али је он довршио градњу  Високих Дечана, баш како је и он започео Матејче, а довршио га његов син цар Урош. Високи Дечани су најсликовитији делић моћи славе Душанове Србије и његовог доба, вољом божијом и молитвама Светог краља Дечанског, опстали нетакнути до данашњих  дана да на сећају ко смо и шта смо, чији смо потомци и шта имамо да бранимо.

Силину имена Душановог сведочи много тога што се дешавало након његове изненадне и ране смрти. Отомански освајач је непосредно  након доласка у Призрен манастир – Душанову гробну задужбину опљачкао  и  урушио, да би је 1615. године потпуно разрушио  и од њеног камена изградио Синан пашину џамију у Призрену.

У временима најмрачнијег турског зулума у манастиру Трескавец недалеко од града Прилепа, читајући цареве даровне повеље манастиру један монах је оставио сведочанство свога вапаја записавши речи ,,Царе Стефане где си сад?!“

Како је било пре више векова тако је и данас, када су терористи уз помоћ својих ментора 1999. године завладали Призреном прво су срушили споменик цару Душану, а 2004. у мартовском погрому запалили Св. Архангеле.

Али као ни они у XVI  тако ни ови окупатори у XXI веку ништа нису научили о Србима. Ни тада ни данас вечну светлост личности и дела цара Стефана Душана нису нити ће успети да помраче. Она ће остати докле задње срце српско у грудима бије да нам буде мотив и надахнуће да чувамо име и образ, да чувамо част и Отаџбину Србију и предање да је Лазар страдао бранећи царство Душаново, а задобио царство небеско!

Како да му се одужимо : да градимо школе које ћемо по њему звати, да му дижемо споменике, да причамо о њему својој деци и градимо културу сећања онако како су то чинили Ђура Јакшић, Паја Јовановић, Васа Поморишац, Јован Дучић, да дајемо деци име Душан, да славимо наше победе и надахњујемо се снагом и надахњујемо се снагом за сваку борбу да нашу Србију бранимо као слободну и независну у којој ћемо бити дичну потомци Немање и Душана, Саве и Лазара!“