Говор министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Немање Старовића након одавања почасти и полагања венаца на Српском војничком гробљу Зејтинлик, на обележавању 106. годишњице пробоја Солунског фронта

„Након здружене офанзиве армија Немечке, Аустро- угарске и Бугарске војске  у октобру 1915. године, Србија се нашла у веома тешком положају. Пошто је на Косову уништила и закопала сву тешку опрему коју није могла даље носити, пробијајући се усред страшне зиме преко ледом и снегом окованих албанских и црногорских планина, без икаквих намирница  зимске одеће и муниције, српска војска је извела чувено повлачење на Јадранску обалу, која спада у најтеже одступне маршеве у ратној историји света.

То повлачење српских војника, али и Краља и Владе, државних институција и цивила, представља нешто јединствено у целокупној историји човечанства и остало је упамћено у нашој колективној свести као „Албанска голгота“.

По доласку на Јадранско приморје, Срби нису затекли ништа: ни храну, ни оружје, ни муницију, као ни савезнике. После дугих дипломатских борби и преговора који су трајали готово читав месец дана, постигнут је договор се српски див - јунаци пребаце на  острво Крф.

Услед продужених патњи, број настрадалих српских војника достигао је стравичне размере. Остаци српске војске најзад су превезени на Крф 18. јануара и 23. фебруара 1916. године – изузев 9.000 војника који су превезени у Бизерту и 13.000 војника који су до априла остали у области Валоне. Укупно је спасено 158.000 српских војника.

Многи су, међутим, били толико исцрпљени да се нису могли опоравити. Тако је за кратко време на Крфу и у Бизерти умрло више од 7.750 изнемоглих српских војника. Догађало се да је само у току једне ноћи на Крфу умирало више од 500 људи. Пошто није било могуће толики број лешева закопати, највећи број преминулих војника чамцима је одвожен са острва Вида, где су били смештени најтежи болесници, па су спуштани у море, које је постало њихова „плава“ гробница.

Преживели војници полако су се опорављали. Захваљујући исхрани и нези коју су им савезници пружали, благој медитеранској клими на Крфу, том бастиону хришћанства над којим бди Свети Спиридон и широкој морској пучини која их је штитила од насртаја непријатеља, њиховим оронулим и од екстремних напора напаћеним телима, поново је прострујао живот. То су били први знаци препорода српске војске, која још није казала своју последњу реч, иако је непријатељ био уверен  да је она у оперативно – стратегијском смислу у потпуности уништена.

Најзад, после вишемесечних преговарања и убеђивања, на међусавезничкој конференцији у Шантијеу, средином марта 1916. године, прихваћено је решење према коме ће савезничке снаге које су остале код Солуна после напуштања Србије и Галипоља, добити своје задатке држећи непријатељске снаге под константном претњом офанзиве, везујући их тиме за фронт далеко од других, веровало се судбинских бојишта Великог рата. Тиме је уједно спречено даље  опадање угледа  Антанте на Балкану и Блиском истоку. У исто време донета је је одлука да се српска војска, после опоравка и реорганизације на Крфу, пребаци у Солун и да јој се додели посебан део фронта.

Пробој Солунског фронта 1918. године, који је условио ослобођење Краљевине Србије и довео до окончања Првог светског рата, с правом је златним словима уписан у историји, како српског народа, тако и читаве Европе.

„Бежите живи, иду мртви!“, викали су бугарски регрути, повлачећи се пред налетом васкрсле српске војске која је победоносно јуришала натраг у Отаџбину.

„62.000 српских војника одлучило је рат! Срамота!“, телеграфисао је немачки цар Вилхелм владару Бугарске , чија је армија од 700.000војника избачена из рата.

Период од 1914. до 1918. године, остао је у нас Срба упамћен као време великог страдања, али исто тако и као време највећег херојства и непролазне славе. Знамените победе српског оружја дале су важан допринос одлучујућој победи Антантиних савезника.

Своје херојство, српски војник је читавом свету приказао на Церу, Колубари, Кајмакчалану, Солунском фронту и свим  другим местима на којима су српски горостаси оставили своје гробове као вечну успомену на њихово јунаштво и мучеништво. Њихова храброст и родољубље и данас нас на све надахњује и представља  неисцрпан извор националног поноса.

Ми, њихови потомци, имамо задатак и обавезу да се запитамо какве поруке и путоказе можемо да извучемо из овог подвига, без сумње, најславнијег нараштаја у нашој историји.

Зато се данас, на овом месту, обележавајући годишњицу пробоја  Солунског фронта, клањамо сенима наших, у сећању српскога народа неумрлих див  - јунака и поручујемо да ћемо слободу коју нам подарише чувати за будуће нараштаје.

Нека вам је вечна слава и хвала за све што учинисте,“ рекао је министар Старовић у свом говору на обележавању 106. годишњице пробоја Солунског фронта.

Након државне церемоније полагања венаца и одавања почасти,  поводом обележавања пробоја Солунског фронта, министар Старовић је положио венац и на гроб дугогодишњег чувара гробља Ђорђа Михаиловића.

Министар Старовић је заједно са министром одбране Братиславом  Гашићем открио  спомен – бисту Ђорђу Михаиловићу, дугогодишњем чувару Српског војничког гробља Зејтинлик.