Ево нас на месту на коме не постоји Србин који може да говори здраворазумно, а да му не проради осећање и не поклекне суза и срце. Ево нас на острву смрти, острву Виду, недалеко од острва Крфа, за нас Србе острва спаса.

Овде смо да обележимо 107. годишњицу искрцавања српске војске и сетимо се те, по много чему јединствене и кобне, мученичке али славне, 1916.године. Била је то година која је пркосила разуму, била је то година која је пркосила историји, била је то година која је пркосила Господу Богу. У тој години једном народу у Европи догодиле су се ствари  које се нису од библијских времена, догодиле никоме.

Из крајева где живе Срби, а реке се уливају Јадранско, Егејско и Црно море, али те 1916. године први пут у историји све српске реке улиле су се овде у Јонско море. Улиле су се кроз Дунавску, Дринску, Тимочку, Моравску, Шумадијску, Вардарску дивизију, улиле су се кроз Ужичку војску, улиле су се добром вољом браће са Мораче, Зете и Таре.

Цела једна држава, на челу са краљем, Владом, парламентом, преживелом војском и делом народа, преживела албанске гудуре и мочваре дуж  јадранске обале, сјатила се овде. Дошла у потрази за парчетом земље под небом да ухвати ваздуха и врати се у живот.

И када су дошли овде, опет се десило нешто што се на Крфу и Виду дешава  тек сваке, у то време петнаесте, двадесете године, температуре су биле испод нуле, вејао је снег, падала је ледена киша, сачекао их је ледени туш са неба.

И баш тада када се мислило да је крај, када је изгледало да се све уротило против нашег српског народа, кренуло је да греје сунце из топле крфске душе. Крфљанке и Крфљани, који памте миленијумима дугу историју свога острва, на коме нема европске империјалне силе која није боравила, доживели су да на њихово острво дође војска, не да тлачи и поробљава, већ да затражи  братску љубав, утеху и  место за опоравак.

Ево нас на месту где је ударен печат српско-грчког братства, заливен костима и крвљу десетина хиљада најбољих српских синова, који нису успели да дочекају тренутак васкрса, који су овде стали и захваљујући којима смо ово острво тада прозвали ,,Острво смрти“.

Дошли смо данас да посетимо наше дедове и прадедове, они који нису дочекали да добију своје потомство, они који нису дочекали да виде сунце слободе, они који нису поново пољубили родну груду остали су овде, не да би били заборављени, већ да бисмо их се сећали, да бисмо на њиховој жртви подизали нашу Србију, подизали наш српски народ, славили слободу, ценили је знајући колико је скупо плаћена. Дошли смо да вам упалимо воштаницу, да се помолимо за ваше душе и замолимо вас да се господу молите за Србију и српски народ где год он живео. Дошли смо да вам кажемо да Србија стоји усправно, да је воде храбри и честити људи којима бисте се поносили, да се бори да сачува мир и да не да паднете у заборав.

Дошли смо славни преци наши, да се у име председника Србије, Владе Србије и српског народа из Србије и Српске, из Црне Горе, Северне Македоније, Хрватске, из свих крајева где живи, захвалимо нашим сестрама и браћи, нашој градоначелници Крфа и њеним сарадницима на томе што чувају ово српско светилиште.

И дошли смо да кажемо и најавимо да ће први пут после 1936. када је наша држава, тада по другим именом подигла овај монументални маузолеј, да ћемо већ од октобра месеца као Влада Србије и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања послати тим коме смо обезбедили средства да уради пројекат и да следеће године уз божију помоћ, уз подршку наших пријатеља са Крфа и из Грчке кренемо у велику, темељну обнову маузолеја на острву Видо.

У славу српских јунака и мученика да се никада не заборави, живела Србија, живео српских народ и живело српског-грчко братство.

Министар Селаковић положио је венац у „Плаву гробницу“.