"У данашњем времену, у друштвима која би требало да предводе свет по свим начелима добра, иза великих сцена светске позорнице одвија се један феномен. 

Феномен који пролази углавном неопажено, будући да исувише велики број држава следи политику великих и моћних, рачунајући на неке ситне користи, а да се тај феномен на њих саме неће одразити. 

Говорим, браћо и сестре, о феномену оптуживања једног читавог народа да је злочиначки. Такав се жиг данас жели утиснути на плећа нашег, српског народа. Притом се свесно занемарује то да се ради о мученичком народу, који је само захваљујући христоликим жртвама које нико други не може да разуме опстао током векова турске окупације, Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, све до данашњих дана. Нико то боље не зна од вас овде на страдалној Козари. Српски народ је увек био на правој страни историје. 

Велике силе данашњег доба су креирале један апсурд, подлост, једну моралну гадост, да државе, а нећу рећи народи, које су у својој историји заиста спроводиле геноцидну политику и због тога никада нису стигматизоване, сада за такву злу работу оптуже нас. 

Дакле они који су стрељали 100 за једнога, они који су формирали Дахау, Треблинку, Јасеновац, Аушвиц, Паг, Берген-Белсен и остале провале пакла на земљи, данас за геноцид оптужују нас Србе, са циљем да то попут неког адута сутра политички капитализују. 

Опет се изнова прави преседан преко леђа српског народа. Као што је то био случај са агресијом НАТО на Србију 1999. године, а потом и покушајем отимања Косова и Метохије девет година касније, чиме је брутално погажена Оснивачка повеља Уједињених нација. Све је то било израз врхунске ароганције и осионости великих сила запада, чега им очигледно ни данас не мањка. Сила Бога не моли, изрека је која извире из мудрости нашег народа, али исто тако ни Господ силу не воли. И та се ароганција већ попут бумеранга враћа силницима, јер преседане које су учинили противу српског народа, данас као пример користе многи други и то се већ одвија пред нашим очима. 

Заљуљали су темеље на којима почива међународни правни поредак, а да последице нису могли ни желели да увиде. Као да их историја Европе ничему није научила. Подсетимо се само чувеног Минхенског споразума којим је Хитлеру дозвољено да раскомада Чехословачку. Тада је погажен међународни поредак, а једна суверена земља жртвована. Британски премијер Невил Чембрлен је на гробу Чехословачке ускликнуо „Имамо мир“. Колико је, пак, био у заблуди видеће се већ за само годину дана, а позната нам је и цена те његове ароганције коју је платила читава Европа. 

Историја је, драги пријатељи, једна непрекидна нит, која нема краја ни почетка. Не постоји крај историје, у шта су многи на западу поверовали након пада Берлинског зида, као што не постоје ни јединствени случајеви који пре или касније неће постати преседани погодни за реплицирање. Након агресије на Србију, уследили су напади на Ирак, Либију, Сирију, али и рат у Грузији, кијевски Мајдан, нови ратови за Нагорно Карабах. Свега шест месеци након једностраног проглашења независности такозваног Косова, а то је тек трептај ока у дугом историјском трајању, Русија је признала независност грузијских покрајина Абхазије и Јужне Осетије. Пандорину кутију можете отворити сами, али о томе да ли ће, када и како бити затворена увек се питају и неки други. 

Тако ће бити и са овом резолуцијом о Сребреници коју покушавају силом да наметну Генералној скупштини Уједињених нација. Немојте имати никакве сумње у то да ће се пред истим високим телом светске дипломатије веома брзо наћи прегршт резолуција сличне садржине, што ће довести до својеврсне инфлације геноцида. Није ли то можда и стварни, подмукли циљ предлагача ове резолуције? Такав бисмо закључак могли извући ако знамо да су немачки судови последњих година геноцидом квалификовали и злочине у којима је страдао једноцифрен број жртава, до крајњих граница релативизујући магнум кримен сопствене државе у Другом светском рату.

И шта нама на концу преостаје, браћо и сестре? Да се надмећемо у тој ђавољој игри коју нам намећу? Свакако не! И сама помисао о томе да се злочин у Сребреници, који у свакој прилици осуђујемо и за чијим жртвама искрено жалимо, доведе у исти ред са страдањем Козаре и паклом Јасеновца, вређа здрав разум и достојанство свакога од нас.

Оно што можемо, а баш због тога што можемо, онда и морамо, јесте да чувамо сећање на наше уморене, а неумрле мученике, пострадале од усташког ножа, ханџара и каме, који падоше пред стрељачким стројем у Крагујевцу и Краљеву и остадоше испод леда Дунава и Тисе. На нама је, на овој политичкој генерацији, да окајемо грех ћутње и коначно изградимо меморијални центар који ће Доњу Градину, највећу гробницу српског народа, повезати са Београдом, нашом престоницом, и у коме ћемо се сећати Козаре и Јасеновца, али и Јастребарског, Јадовна, Пага, Пребиловаца, Глине и свих других места на којима је српски народ мучен и убијан. 

У сећању ће бити наша победа. Наш незаборав ће, уз слогу и јединство, бити пораз сваком врагу. Достојанство нам нико не може одузети, а поноса се никада нећемо одрећи. Развијмо стога на сваком месту наше црвено-плаво-беле заставе и корачајмо скупа, сложни и уједињени, у бољу и мирнију будућност, достојни наших славних предака и велике жртве коју су поднели за слободу. 

Живела Република Српска! 

Живела Србија! 

Слава Богу!"