„Српски народ у молитвама за мртве има припев „вјечнаја памјат“. Дакле вечно сећање је оно што у нашој хришћанској традицији живи дугују мртвима. Али та врста императива у односу према прецима је старија од хришћанства. Она је иманентна људском роду. Без сећања на оне који су били пре нас смо напросто мање људи. Обичај је да се на комеморативним скуповима мртвима пошта одаје минутом ћутања, међутим када би свака жртва нацистичког и фашистичког терора на просторима наше некадашње државе добила заслужену једноминутну почаст, ћутали бисмо до наредне календарске године. Толике су биле размере страдања на овим просторима, а то страдање није ничим ни призвано ни заслужено.  

Када нешто бројем превазилази границе пребројивог и могућег, у нашем језику се посеже за изразом „не зна им се броја“. И до данас је то дословна истина када говоримо о Другом светском рату. Нико никад није поуздано и коначно утврдио колико је жртава нацизма и фашизма било на југословенским просторима, јер разлике у проценама су и по неколико стотина хиљада. Постоји међутим универзална сагласност да тај број није мањи од милион, да су убедљиву већину међу жртвама чинили цивили и да су међу убијенима огромну већину чинили припадници српског народа. Разни покушаји пописивања жртава никада нису дали финални резултат, некад због политичких или методолошких разлога, а некада зато што је покољ био толико темељан да није остало неког ко би могао да пријави да су појединци и породице постојали а да их више нема. Дан-данас Музеј жртава геноцида ажурира попис жртава у Другом светском рату и готово свакодневно том списку и нашем сећању придодаје се понеко ново име.   

Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату уведен је као државни празник из више разлога. Први је тај што страдални народи не смеју себи да дозволе заборав, јер историја каткад има обичај да се понавља, због чега сећање постаје услов самоодржања. Не мање важан разлог је тај што мањински народи, а на уму пре свега имам Јевреје и Роме, само уколико постоји институционализовано сећање могу да имају гаранцију да њихове жртве неће бити статистички релативизоване и утопљене у некакве збирне прегледе страдалника, а тиме и заборављене. На крају, култура сећања је најснажнија брана покушајима ревидирања историје, односно потчињавања истине тренутним идеолошким потребама, како је то било у времену након 1945. године, па до почетка '90 или политичким интересима једног круга моћних и утицајних земаља, како је то и данас. 

У складу са тим је могуће да се данас неки злочини карактеришу као геноцид, а да се по трагичном билансу и по појавним облицима стоструко страшнији злочин над српским народом у Другом светском рату у међународној комуникацији не описује као геноцид, и штавише се и не помиње у западним историјским уџбеницима.   

Даме и господо, на данашњи дан је 1945. године групица болесних и изгладнелих људи успела да се бегом спасе из злогласног усташког логора „Јасеновац“. Ти хероји су одбили да као овце пођу на клање, а клани су буквално као овце. Сладострашће у убијању људи, какво су показивале усташе на територији некадашње НДХ, било је крајњи домет зла, хипербола зверства. Иако су злочини чињени свуда, широм окупиране Краљевине Југославије, дан пробоја јасеновачких логораша одабран је као датум посвећен жртвама нацизма и њему блиских идеологија управо као симболична победа живота над злом митских размера. 

Као потомци оних који су страдали у вихору Другог светског рата - а свако од нас је изгубио понеког члана породице или сродника - несумњиво имамо личну обавезу да се сећамо. Ту обавезу имамо и као припадници националног али ширег људског колектива, руковођени осећајем солидарности и човечности. Но, сећање није само себи сврха. 

Оно је коректив, јер свакодневно утиче на наше сагледавање света и опредељује наше потезе у будућности. Сећање дакле у сваком друштву има и функционални значај.

Када говоримо о слободарској природи нашега колектива, а њега чине Срби, Јевреји, Роми и многи други који су страдали од злочиначке руке нациста, неопходно је да схватимо вредност слободе у каквој данас живимо, а пречесто је узимамо здраво за готово. Слобода нам није поклоњена, већ је скупо плаћена стотинама хиљада живота. Када неко себи данас дозволи малодушност и помисли да би нам било боље и лакше уколико бисмо пристали на колективно бекство од слободе, управо треба да се сети високе цене којом је наша слобода плаћена. Пристајањем на могућност да на савремене политичке и дипломатске притиске одговарамо клечањем, уместо као што то чине слободни људи, пркосно и високо уздигнута чела, била би нам ускраћена и слобода и право на сећање и наша суштина.   

И треба ли нам веће потврде да је тако од ускраћивања права председнику Србије да се у Јасеновцу поклони сенима својих предака страдалих од руке усташа, или недавне забране једном министру Владе Србије да посети то место бола и страдања. Покушавају да нам забране да се сећамо и да одајемо почаст својим жртвама, и то чине бахато и самовољно, не страхујући да би ико из наводно антифашистичке Европе могао да им ишта замери. Ако на то пристанемо, пристаћемо на то да нам пишу уџбенике историје и да нам се над гробовима наших страдалих више никада не пусти суза или уздах туге. 

Много пута сам био у прилици да од страних саговорника чуjем став да Србија и српски народ не треба да буду окренути прошлости, већ да треба да се оријентишу ка будућности. За нас је то несхватљиво становиште, јер одрицање од прошлости је исто што и одрицање од самосвести, а народи и државе без самосвести немају ни будућност, бар не будућност на коју могу сами да утичу, већ ону коју ће им увек и без изузетка кројити други. А онда када нам се дозволи да се осврћемо у прошлост, то је увек пропраћено захтевом да се, како кажу, са прошлошћу суочимо. При том они који себи данас дају за право да народе стигматизују као геноцидне, често и сами избегавају да се суочавају са сопственом прошлошћу, зато што би их она сигурно подсетила на епизоде нечовечнпости у којима су и сами били актери.

Србија ће наставити да се сећа и никоме, баш никоме, неће дозволити да јој ускрати право да то чини, и да жали достојно и достојанствено за онима које је однела идеологија мржње. Ако их заборавимо, умреће поново, а заборавом ћемо амнестирати и злочинце који су их усмртили. Србија је у неким тренуцима у прошлости била нехајна, и када је реч о подизању меморијалних комплекса и када је реч о изградњи културе сећања код младих генерација. У времену пред нама такве грешке нећемо више правити, а то значи да ћемо наставити заједнички рад са Републиком Српском на подизању меморијалних центара посвећених јасеновачким жртвама у Београду и у Доњој Градини; да ћемо у нашем образовном систему посебну пажњу посветити најболнијим тренуцима наше историје. Наставићемо да се са браћом по страдању, нашим суграђанима Јеврејима и Ромима, заједнички боримо против занемаривања прошлости, јер неке ствари се морају памтити док је света и века, макар зато да се никада више не би поновиле.

И наставићемо да се боримо за оно право које нам је изнедрила свака жртва, свака невина жртва у претходним ратовима, а нарочито у Другом светском рату. На нашој страни није било жртве која није била невина, јер нашој земљи рат није ни објављен, наша земља је била небрањена, у нашој земљи свако ко је пао, пао је зато да бисмо ми у њој живели слободно и слободно и самостално одлучивали о својој будућности. Наставићемо да се боримо за такву будућност, недозвољавајући никоме да нас понижава и да према нама демонстрира двоструке аршине који почивају на законима лицемерја. 

Нека је вечна слава свим жртвама нацизма и фашизма!

Свим жртвама невино страдалим у Другом светском рату!

Да се никада не заборави!

Живела Србија!“