Говор изасланика председника Републике Србије и министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Немање Старовића на обележавању 110. годишњице од Церске битке
Пре сто и десет година , на падинама Цера, писала се војна историја Србије и Европе. Ратни соколови са Хабзбуршког двора, после година чекања, у лето 1914. године , добили су своју шансу да крену, у како су планирали, казнену експедицију против државе која се дрзнула да се бори за своја права и правду. Овакви планови и намере су произвеле први документовани геноцид кроз који је прошао српски народ у XX веку.
У Прокламацији о рату, престолонаследник Александар Карађорђевић је крајем јула 1914. године између осталог нагласио : „ У нашој славној прошлости, старијој и новијој, има доста сведочанства, да Србин, кад је сложан, може победити много већег противника. Посведочимо још једанпут, да се Србин уме жртвовати за своју Отаџбину и Обилићким пожртвовањем одбранити је пред многобројним, охолим непријатељем. Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе“.
Стихови наше химне, „Слога биће пораз врагу“ као да су били опомена и лекција ондашњем али и садашњем нараштају шта се мора радити у временима великих ломова и изазова.
Прекаљена и искуством обогаћена у Балканским ратовима, предвођена способним командантима, а истовремено свесна да брани националну независност, српска војска се одлучно спремала за одбрану свог народа и отаџбине.
Први удар солдатеске Бечког двора био је у Мачви, када су аустроугарске јединице, прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине над српским цивилима у Шапцу, Лозници, Осечини и Крупњу. Српска војска под командом Степе Степановића је силовито одговорила на ову безумну агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици 24. августа 1914. године.
На самом почетку рата српска војска је била неоправдано потцењена како од стране непријатеља, пре свега Аустроугарске, тако и од самих савезника из Антанте. Зато и не чуди запрепашћење и изненађење европске и светске јавности на самом крају те прве ратне године, када је већ прежаљена Србија однела надљуске победе над бројчано и технички надмоћнијом аустроугарском армијом.
Велики православни празник Преображење, као да је тада најавио и преображење српског војника у див јунака који је са несаломивом вољом бранио своју кућу и поља. И данас, када се Србија успешно преображава и напредује на сваком пољу, ми из њиховог подвига црпимо снагу да наставимо путем привредног и свеукупног јачања наше државе.
Пораз који је Аустроугарска претрпела те 1914. године био тежак ударац за морал и престиж њене војске, коју је за непуних пет месеци два пута до ногу потукао војник како су они видели „мале Србије“. Нека ова лекција буде наук и онима који данас маштају о дестабилизацији и смањењу Србије.
Победа на Церу је са правом уписана златним словима у историји, како српског народа, тако и читаве Европе. Период од 1914. до 1918. године остао је упамћен као време великог страдања, али исто тако као време највећег херојства и непролазне славе. То херојство, наш војник је доказао у бројним бојевима на којима су српски горостаси оставили своје гробове као вечну успомену на њихово јунаштво и мучеништво, прожето родољубљем и храброшћу на које смо и данас поносни.
Клањајући се данас сенима Церских јунака, ми морамо доказати да смо спремни да и будућности одбранимо интересе српског народа и Републике Србије без обзира на изазове који су пред нама. Убеђен сам да оснажену и препорођену српску војску, данас воде официри и војници који се напајају истим оним духом као и њихови славни преци који су пронели славу српског оружја на Церу, Колубари, Кајмакчалану, Ветернику и другим бојиштима Великог рата.
Наша армија се данас не води путем деструкције како су то неки хтели и планирали после 2000. године, већ је моћна сила одбране опремљена са најсавременијим оружањем како би била гарант стабилности и сигурности Републике Србије.
Церска победа је потврда наше спремности да бранимо отаџбину, Цер је наша непролазна слава за коју смо дали најдрагоценије жртве.
Ми, потомци победника из Првог светског рата, имамо задатак и обавезу да се запитамо какве поруке и путоказе можемо да извучемо из њиховог подвига, без сумње, најславнијег нараштаја у нашој историји. Зато са овог места, а у освит обележавања стогодишњице од Церске битка, као догађаја од пресудног значаја за читаво човечанство, ми им поручујемо да их нисмо и никада нећемо заборавили. Нека им је вечна слава и хвала!