Министарство за рад, запошљавање, борачку и социјалну политику обухвата читав живот у Србији, од момента када се дете роди до пензије. Оно је део свакодневног живота запослених, незапослених, пензионера, породица, социјално угрожених, деце…

---

Управо због тога што је толико широко, оно не може да испуни све што се од њега очекује и тражи. Једноставно, држава не може да реши све проблеме – каже у разговору за “Дневник” Александар Вулин, који је на челу тог министарства.

– Оно што можемо, ми и чинимо, јер Србија, ма колико се то можда не види, издваја доста новца за социјалну помоћ и по томе је заправо социјална. Наше надокнаде су међу вишима у окружењу, али се увек може поставити питање да ли оне одлазе у праве руке, да ли је неко остао ускраћен и да ли је свака од тих надокнада испунила циљ, односно оно због чега се даје – објашњава Вулин.

Значи ли то да се мора направити другачија прерасподела социјалне и друге помоћи и да ли је то могуће без социјалних карата, које се већ годинама најављују али још нису угледале светлост дана?

– Протеклих 100 дана покренули смо многа питања у том правцу и дирнули у многа “осиња гнезда”, почев од злоупотребе старих у илегалним приватним домовима, од давања социјалне помоћи радно способним, па до преиспитивања дечјих и родитељских додатака, накнада породиљама… Свуда има много злоупотреба, јер се у овој држави годинама не контролише на шта и коме дајемо новац. Једноставно, новац се расипао без контроле.

Ма колико бенигно изгледао Закон о финансијској подршци породици, и ту има проблема, јер се кроз њега исплаћује 50 милијарди динара, али он ипак не обухвате све оне које би требало. До краја године предвиђено је и доношење закона о борачко инвалидској заштити, и многи њиме неће бити одушевљени јер ће се тек онда коначно одредити ко је био борац а ко није, ко треба а ко не да има борачку заштиту и додатак. Многи ће остати без права на основу борачких привилегија, док ће их добити они који заслужују, а можда до сада нису имали.

Морамо донети много закона из скоро свих области да бисмо знали где се троши новац, да бисмо контролисали оно што држава даје и што више били на услузи онима којима је помоћ заиста потребна. Због тога су нам и те социјалне карте веома важне. Али биће нам потребно око три године да их урадимо како треба, да оне буде такве да на основу њих и ова и све будуће власти раде што праведније а помоћ добију само они којима је потребна и који је заслужују.

Процењује се да је сваки пети прималац социјалне или материјалне помоћи радно способан те да би они, као што је пракса у многим европским државама, ипак нешто могли и да раде како би барем делимично узвратили држави оно што добијају?

– Већ смо Влади предложили доношење уредбе о радној активацији корисника социјалне помоћи. Ако неко прима социјалну помоћ а радно је способан, он мора да се одазове на позив локалне самоуправе и ради оно што се од њега затражи. Имали смо поплаве и морали смо да зовемо грађане у помоћ, али могли су и сами радно способни којима држава помаже да се јаве и да прискоче онда када је тешко. Нису, али то тако више не иде.

Затим, морамо са Националном службом за запошљавање дефинисати колико је тачно људи на евиденцији, дакле који су заиста незапослени и шта значи “тражим посао”, односно како се то доказује. Мора се поставити питање да ли одбијање понуде преквалификације или доквалификације и слично представља активно тражење посла или не. Морамо прецизније видети и ко овде стварно тражи посао и коме он треба, коме треба социјална помоћ, а ко то право остварује и при томе ради, ко уопште неће да ради а итекако би могао… То је шума кроз коју морамо да се пробијемо, али за то и само тржиште рада мора бити сређено и уређено.

Доношење измена Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању пратио је прекид социјалног дијалога и код предлагања оба законска акта држава је, без синдиката, одлучивала о судбини запослених и будућих пензионера. Зар је морало бити тако?

– Нисмо се ми ни свађали, ни били ожучени ни огорчени. Максимално сам се трудио да сачувам социјални дијалог и он ће се наставити, јер живот не може да стане зато што су донета само два закона. То је бука и бес. Улога државе би морала да буде нека врста посредника између послодаваца и радника, односно синдиката и удружења послодаваца. Нажалост, пошто они нису могли да донесу ништа сами, онда смо ми морали преузети одговорност за битне реформске законе. То смо и урадили.

Измене Закона о раду су биле изузетно важне за ову државу, јер је он постао нека врста симбола и гаранта политике Владе да ће испунити оно што је обећала. Било би логично да су и синдикати то разумели па признали да се може донети и најсоцијалистичкији закон на свету, али ако се он буде примењивао у празним халама - од тога нема ништа. Нема радничких права без рада, нема синдикалних права без рада, без колектива, посла... С друге стране, када се погледа највећи број суштинских сукоба између нас и синдиката, у фокусу и нису била радничка права већ неке њихове привилегије и ништа друго.

Да ли је све то заправо изазвало политизацију односа синдиката и државе од које радници немају никакве користи?

– Управо тако. Синдикати су изашли са причом о генералном штрајку и тиме ништа нису помогли радницима, поготово што се највећи део тог сукоба односио управо на запослене у јавним предузећима, односно администрацији и државној управи, који су и овако - није ми драго што морам то да кажем али је истина - више заштићени од радника у приватном сектору. Ту има синдиката за разлику од приватног сектора где их нема, и зато радник из приватног сектора и неће доћи на генерални штрајк нити ће разумети зашто се они што имају више и што су боље заштићени - буне.

Синдикати замерају да се неке одредбе закона, као што је минули рад, односе само на раднике у приватном сектору али не и оне у државној администрацији. Да ли је то тачно?

– И јесте и није. Могли смо потпуно укинути минули рад да би сви били једнаки, али то не би било добро. Успели смо да сачувамо барем нешто од минулог рада. Минули рад је, волели ми то или не, категорија која више нигде не постоји, зато што послодавац плаћа искуство које му је корисно и потребно а не оно што је радник радио пре тога у неком другом предузећу. Послодавац са радником договара износ надоканаде, а шта где приказује то је друга ствар.

У државним интитуцијама тренутно та одредба о минулом раду не важи, јер они имају посебне законе које уређују њихов статус, али је у скупштинској процедуру измена управо тих аката како би се они прилагодили измењеном Закону о раду. То значи да ће и за њих важити исти обрачун минулог рада. Дакле, и њима ће се обрачунавати минули рад само код последњег послодавца, односно у државној служби, а оно што су пре радили неће им бити обрачунавано. Лично сам погођен том одредбом, јер од 18 година стажа само две сам у државним службама а пре тога сам радио у приватним предузећима и то ми се не рачуна.

Правни стручњаци кажу да је сама идеја да обрачунски лист буде извршна исправа добро замишљено, али да је практично неизводљиво, јер даље све зависи од суда. С обзиром на велика кашњења у правосуђу, да ли то право радника само добро звучи а ништа у конкретном случају односно наплати не значи?

– Не можемо ми ништа да не радимо само зато што су нам судови спори. Ово јесте механизам који ће значајно убрзати наплату неисплаћених зарада и права прилика да покажемо да смо организована и озбиљна држава. Али вероватно ћемо морати да разговарамо и са судијама како би они брже поступали. Иначе, ствар је крајње једноставна: са обрачунским листићем, за који смо већ првог дана урадили правилник како треба да изгледа, радник одмах иде на суд.

Дакле, радник већ у извршном поступку, без вођења судског спора, показује обрачунски листић и по судском налогу добија своју неисплаћену зараду. Тиме заправо обрачунски листић зарада има својство менице. Нема више рочишта, нема адвоката, суд одмах провера са послодавцем да ли је обрачунска исправа тачна. И оног тренутка када се у то увери, издаје решење и радник са том „меницом” стаје у ред првог повериоца.

Оно што је једина мана тога нису судови већ то да се може догодити да послодавац на рачуну једноставно нема новца. У том случају радник не може да наплати дуговања односно неисплаћене плате.

Јавили су се неки радници којима су газде одмах по ступању на снагу ових измена Закона о раду најавиле да им неће давати обрачунски лист да не могу да иду у суд. Шта у таквим случајевима?

– То је кршење закона и послодавци ће за то бити озбиљно и оштро кажњени. Због тога смо радили, а радићемо још више, на јачању инспекције рада која ће у таквим случајевима одмах реаговати. Радници се морају платити исто као што се плаћају добављачи, враћају кредити, купују аутомобили… Нећемо више да дозоволимо да неко спонзорише концерт, а да му радници штрајкују на улици зато што месецима нису примили плату. Једноставно, сваки послодавац који користи радника да ради за њега мора да му исплати плату, а уколико то не чини, имаће посла са инспекцијом за рад. Подсетићу да је та инспекција већ сада добила шира овлашћења и да ће одмах реаговати а не чекати да се накупи више неисплаћених плата или да више месеци радници не добијају обрачунски лист.

У овом тренутку имамо изједначен број пензионера и запослених. Шта треба учинити да би се створила реална претпоставка за одрживост пензионог система?

– Без раста привреде ништа није могуће. Закон о раду јесте важан, као и измењен Закон о ПИО, али то није довољно. Нису довољни ни закони о приватизацији, стечају... Нама треба ново запошљавање, чак и да дајемо субвенције свима који хоће да инвестирају у Србији, да развијају предузећа која ће радити и примати раднике. Морамо чинити све да дође до повећања запослених. Имамо 1,7 милиона пензионера и да бисмо испунили европска правила, према којима је однос три запослена на једног пензионера, проста математика говори да бисмо требали да имамо 5,1 милиона запослених. У земљи са 7 милиона становника у којој ни нема толико радно способних, то једноставно није ни могуће. Зато се боримо како знамо, можемо и умемо, али ако реализујемо збир свих потребних мера - успећемо. Однос неће бити као европски, али ће довести до одрживости пензионог ситема.

Морају се изједначити услови пензионисања жена и мушкараца

Док с једне стране држава најављује повећање права радницама, како у погледу породиљског, трудничког, рада под посебним условима.., с друге су стране усвојене измене Закона о ПИО директно погодиле само жене, јер су њима измењени услови за одлазак у пензију и повећане године живота као услов пензионисања?

– До уједначавања услова за пензионисање жена и мушкараца морало је доћи, то је општи светски тренд и то нисмо могли избећи. Трудили смо се да то буде постепено, па ће тек 2032. године жене са 65 година ићи у пензију и тек тада ће се изједначити по годинама живота са мушкарцима. Оставили смо да мајке троје деце добијају две године посебног стажа и још смо додали да се за једно дете добија пола а за двоје годину дана.

Водили смо рачуна о положају жена, јер добро сви знамо да оне имају два радна времена на послу и код куће, али ово смо једноставно морали да урадимо. Данас је свака трећа пензија у Србији превремена и то се више не може издржати. Због тога смо морали кренути са резањем свега што се резати може, а за почетак смо одмах укинули бенефицирани стаж за многе којима он реално никада није ни требао да се рачуна.