Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић у интервјуу за лист Политика  говори о изради социјалних карата, Закону о родној равноправности, као и о раду у иностранству и смањењу рада на црно. 

Социјалне карте уместо шетње по шалтерима. –За рад у иностранству користити само агенције с лиценцом.
„Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања ради  на креирању социјалних карата по узору на европске земље. Креирањем регистра социјалних осигураника и социјалних карата држава ће имати увид и контролу у све приходе али и могућност да финансијску помоћ праведније расподељује онима који на то имају право. Моја жеља јесте да држава све информације има на једном месту и да се свака промена по аутоматизму евидентира,  а ми радимо све да у томе у што скорије време и успемо, то за грађане значи да више неће морати да обилазе по 15 шалтера да би остварили неко право из области социјалне заштите –  на дечји додатак, рецимо. Држава мора да спречи злоупотребу, али и да ургентно пружи помоћ када је потребна“, истиче Зоран Ђорђевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Србије у првом разговору за „Политику“. 

Статистика која бројкама слика тежак положај социјално угроженог становништва у нашој земљи веома је суморна – подаци говоре да је око 700.000 особа незапослено и да незапосленост највише погађа младе. Процењује се да сваке године око 20.000 особа одлази из Србије „трбухом за крухом“, a управо су то млади од којих се очекује да поправљају наталитетну слику нације. Шта ће бити Ваши први кораци у вези решавања проблема у социјалном сектору?

„Према подацима Анкете о радној снази за други квартал 2017. године, анкетна стопа незапослености се знатно смањује и сада износи 11,8 одсто. Спуштање нивоа незапослености очекује се и привлачењем страних и домаћих инвеститора, креирањем нових радних места, појачаном финансијском контролом, али и инспекцијским надзором на терену. Што се тиче одласка младих из Србије, Влада Србије већ преузима мере које укључују прилагођавање образовних програма и курикулума потребама тржишта рада, посебно увођењем образовних профила из области информационо-комуникационих технологија и образовних профила стручних радника за које постоји потреба и тражња на тржишту рада. Последњи добар пример из праксе јесте пријем прве групе студената завршних година постдипломских студија Правног и Факултета политичких наука Универзитета у Београду на програм тромесечног волонтирања. Овим пројектом наше министарство жели да пружи подршку студентима да остану у Србији.“

Процене говоре да између 600.000 и милион особа ради „на црно“. Како ћете се борити за њихова права? 

„Недавно је Инспекторат за рад потписао споразум са Пореском инспекцијом, чиме је договорен заједнички рад на терену. Инспекција више неће бити редовна и најављена, већ ванредна и појављиваће се свуда да би послодавце који не пријављују раднике опоменула да ће бити у проблему. Уводимо и мобилног инспектора који ће моћи на лицу места да провери да ли је неко пријавио радника или не, како би се одмах издавале казне или упозорења у зависности од статуса тих радника. Захваљујући измени закона, више неће бити потребно три дана за пријаву радника. Дакле, свако мора да пријави радника од момента када он почне да ради и више неће моћи да се „вади“ на исту причу „баш данас је радник почео да ради, пријавићу га сутра“.“  

Због високе стопе незапослености, неретко се дешава да радници преко приватних агенција за запошљавање заврше као јефтина и мобингована радна снага, о чему сведочи и недавно искуство наших радника у „Самсунговој” фабрици у словачкој општини Галанта, којима агенција није исплатила зараде и оставила их је без хране и смештаја. У чијој је надлежности рад ових агенција које немају лиценцу Министарства рада?

„У Србији тренутно легално послује 105 агенција за посредовање при запошљавању у земљи и иностранству, а њихов списак налази се на сајту Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Држава и Министарство рада ће помоћи сваком грађанину ове земље који се нађе у невољи – то није спорно. Али, ако радници оду у иностранство путем агенција које немају лиценцу, ми смо ограничени јер не можемо да им пружимо правну помоћ. Ако их тамо не плаћају или их избаце на улицу ми смо као држава немоћни – зато их молимо да користе услуге лиценцираних агенција. Онда држава може да стане пред суд и брани њихова права.“

Које су то конкретне примедбе које Министарство рада има на нацрт Закона о родној равноправности? 

„Прва и основна је што су неке одредбе закона потпуно неприменљиве. Када прочитате закон, схватите да он можда може да буде примењив негде у великим градовима. У малим – не. У закону пише да свака фирма мора да има 40 одсто жена на руководећим позицијама. Да ли мислите да је то могуће у Босилеграду? Или у Сврљигу? Да ли мислите да страним инвеститорима који долазе у Србију можете одмах да намећете обавезу да имају 40 одсто мушкараца или жена? Или приватном сектору? Њихово је право да одлуче кога ће где да запосле. У Министарству рада запослено је 88 одсто жена – ја нећу моћи да поставим 40 одсто мушкараца на руководећа места јер их немам. Дакле, ја као министар рада први не могу да испоштујем нешто над чим морам да вршим контролу.“

Које су одредбе нацрта закона још неприменљиве – осим захтева да 40 одсто жена буде на руководећим местима?

„Неспроводиво је то да ту одредбу намећете приватном сектору. Погледајте Министарсво културе, шта се све њему намеће и зашто је оно издвојено. Узмите за пример област одбране и заштите земље. Да ли мислите да је могуће да поставите у управљачким структурама војске 40 одсто жена, ако знамо када су жене почеле да се школују за војску и да данас имамо тек школоване поручнице? Да ли мислите да на месту генерала и пуковника треба да постављамо поручнице да би задовољили законску форму? Ми треба да примамо најбоље кандидате, а не кандидате одређеног пола да би задовољили форму. Нас су у Министартву одбране терали да примамо жене на радна места где није примерено да буду. Форсирали смо да жена буде у тенку, а посао тенкисте је врло захтеван. Не кажем да је немогуће да жена добро обавља тај посао, али не треба нешто да форсирамо, ако жена не може  физички да издржи. А ми смо то урадили. И онда имате незадовољну посаду тенка и незадовољну жену коју тај посао не испуњава. Ове године је више девојака него младића било пријављено за Војну гимназију – прошле године су најбоља три полазника биле жене. И мени је драго због тога, јер је то доказ да се свест полако мења.“

Најавили сте повећање родитељског додатка за прво дете са 39.000 на 100.000 динара – да ли ће он бити исплаћиван одједном, као што је сада било, или на рате?    

„Биће исплаћиван од јануара у 24 рате – ако Скупштина Србије тако одлучи. Ми желимо да ти додаци буду у складу са могућностима државе и верујемо да ће држава бити у прилици да даје све више и брже реагује на ургентне ситуације начином исплате. Промена једног динара обавезује нас да  мењамо закон и идемо у скупштину. Остали износи – за прво, друго, треће и четврто дете остаће исти.“

Положај људи који раде у центрима за социјални рад је изузетно тежак – осим што су ови центри поприште правих људских драма, државни службеници често су изложени претњама и физичким нападима. Број предмета у центрима за социјални рад расте, а број службеника је исти. Како ћете помоћи овим људима?

„Центри за социјални рад су у ингеренцији општина и градова, али то не умањује део посла који ми радимо, а то је стручни надзор. Изменама закона 2009. године одређено је да у центрима “сви раде све”, што се показало као лоше – оне локалне самоуправе у којима није дошпло до реформи остале су функционалније и у њима се боље ради. Пробаћемо то да вратимо, јер се стари начин рада показао као ефикаснији. Након трагичних случајева убиства која су се летос десила испред центара за социјални рад, јавност се фокусирала на центре за социјални рад, али ја морам да кажем да посао људи који тамо раде није нимало лак – они су увек између чекића и наковња и ретко могу да донесу одлуку којом су обе заинтересоване стране задовољне. Њихов посао је, пре свега, да одлуче у најбољем интересу детета, а ми треба да их подржимо у томе, да не помисле да су препуштени сами себи. До сада смо успели да успоставимо бољу координацију министарстава за рад, полиције и правде у овој области, бољу координацију судова и центара а издат је и налог директорима центара за социјални рад о начину поступања у случају директне или индиректне претње по безбедност запослених или корисника установе социјалне заштите, уз обавезу да се свако понашање које може угрозити безбедност пријави полицији.“

Када ће бити отворена национална СОС линија за помоћ жртвама насиља – наша земља је једина земља у региону која нема ову СОС линију? 

„Министарство је у завршној фази добијања пројекта увођења националне СОС линије, коју ће спровести уз подршку ЕУ. Планирано је да СОС телефон прво буде успостављен на територији Београда, а касније и у целој земљи. Такође, предлаже се и израда правилника који се односе на сарадњу између центара за социјални рад и Сигурних кућа, као и умрежавање свих сигурних кућа у Србији.“

Када се може очекивати увођење Закона о регистрованом партнерству? Србија се обавезала у оквиру акционог плана за поглавље 23 да донесе овај Закон до октобра 2019. године  

„Србија на путу ка ЕУ ради усклађивање свог законодавства и спроводи све обавезе које је на том путу преузела. Влада Србије је упорна да на том путу истраје, а наш главни циљ је бољи материјални положај грађана, као и правна сигурност.“