Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић у интервјуу за недељник Нови магазин говори о темама из делокруга надлежности ресорног министарства.

 

Социјално-економски савет недавно је, мимо већ устаљене вишегодишње праксе,  усагласио нову минималну цену рада. Осим тога, социјални партнери су били једногласни и у ставу да је Нацрт закона о родној равноправности непримењив. Прво питање за министра за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Зорана Ђорђевића јесте како је, после више година неспоразума, постигнут консензус о минималној цени рада?

 

“Околности су мало другачије него што су биле раније, инфлација је на минималном нивоу, имамо стабилан курс и договорено повећање минималне зараде је реално. Друга ствар, можда и битнија, јесте да сада између нас постоји поверење, упознали смо представнике синдиката и Уније послодаваца о томе шта Влада хоће и у ком правцу жели да иде, како на који начин жели да расподели тај суфицит који има. Резултат свега тога је договор који смо постигли”, каже министар Зоран Ђорђевић за Нови магазин и додаје: “Генерално, хтели смо да се базирамо на реалности; жеље су једно, могућности друго и оно што Влада сада нуди је могућност да и следеће године имамо повећање плата, што је у интересу свих”.

 

Послодавци су тражили да се повећа неопорезиви део зарада, да се повећање минималне цене рада не превали на њихов терет. Хоће ли то бити остварено?

 

Нисмо донели закључак колико ће тај проценат да буде пошто држава мора да уради завршни рачун; али и министар финансија је дао обећање да ће повећање минималне цене бити неутрално по буџет. Што се тиче послодаваца, нарочито оних који исплаћују зараде више од минималних, верујем да ће део пореског ослобођења оставити својим запосленима, у зависности од тога да ли су зараду уговорили у бруто или нето износу.  

 

То значи да ће из суфицита бити покривен тај трошак?

 

Минимална цена рада се односи на део радника, а неопорезиви део зараде на све запослене и држава мора да води рачуна да тај неопорезиви део и трошак који повећање неопорезивог дела имплицира на буџет не проузрокује да следеће године немамо суфицит и да морамо да се задужујемо да би исплатили плате, што ствара инфлаторни притисак који није никоме у интересу. 

 

Чињеница је да безмало трећина запослених прима “минималац”. Колико је то реално стање?

 

Минимална цена рада треба да има потпуно другачију димензију – да се даје само у оним случајевима кад је компанија у проблему и треба да се исплаћује док компанија не изађе из проблема. Јасно је Законом о раду прописано да послодавац мора утврдити разлоге за доношење одлуке о увођењу минималне зараде. Међутим, послодавци је злоупотребљавају па исплаћују део зарада у “кешу” и ми желимо свеобухватном контролом и инспекцијом да то спречимо. Фокус ће бити на сузбијању рада на црно, али и оваквих ствари, јер кад се тај део финансијских средстава не уплати раднику губи држава, али још више тај радник; сада му се можда не уплаћује здравствено осигурање, и смањује се обим и величина здравствене заштите, али кад оствари право на пензију, она ће бити много мања него да је тај допринос уплаћиван. Од таквог поступања појединих послодаваца и радника који прихватају такав начин исплате зараде,  штету имају само запослени и кад-тад ће то осетити. 

 

Треба ли минималац да покрије минималну потрошачку корпу?

 

То су различите категорије, нису у дирекетној реалцији и не треба да буду, минимална цена рада  је привремена мера и не би смела дуго да траје. У томе су са нама сагласни и послодавци и синдикати. Као што вам је познато многи фактори утичу на утврђивање висине минималне цене рада, као што су егзистенцијалне и социјалне потребе запосленог и његове породице изражене кроз вредност минималне потрошачке корпе, кретања стопе запослености на тржишту рада, стопе раста бруто домаћег производа, кретања потрошачких цена, кретања продуктивности и кретања просечне зараде у Републици, што значи да много фактора утиче на њену висину, а не само минимална потрошачка корпа.
 

Хоће ли држава као највећи послодавац са 350.000 запослених на минималној ценом рада најављеним повећањем зарада изаћи из те зоне?

 

Да прецизирамо, држава као послодавац има између 21-25.000 запослених на минималној цени рада, а укупно у целој држави имамо око 350.000 запослених на минималној цени рада.  Нећемо моћи тако брзо да изађемо. Изласку из те зоне највећи допринос могу дати позитивна привредна кретања нарочито у производном сектору, повећање обима производње, раст продуктивности, повећање конкурентности и сл. Административни потези попут повећања минималне цене рада и повећања неопорезивог дела зараде могу само дати допринос и убрзати тај процес. Ми сада не знамо колико ће то повећање бити. И председница Владе је рекла да ће се знати у наредних неколико недеља, али као и код неопорезованог дела зараде битно је да знамо на чему смо, да имамо јасан резултат и предикцију тога шта је крајњи резултат државе кад су у питању финансије. Да не нарушимо успостављене средњорочне макроекономске пројекције.

 

Репрезентативност синдиката и послодаваца није дуго утврђивана иако је то законска обавеза вашег ресора и поступак се тачно,  зна ко има право да преговара. Нема ни Општег колективног уговора.

 

Рекао сам да ћемо све утврдити по закону. 

 

Социјално-економски савет се сагласио и да многе одредбе Нацрта закона о родној равноправности нису примењиве у привреди, а посебан проблем су квоте од 40 одсто мање заступљеног пола.

 

Савет је тражио од Министарства да образложи примедбе и сагласио са њима, а имају и додатних примедби које ћемо ми узети у обзир кад будемо радили измене и допуне Нацрта закона. Такав Нацрт треба да иде на интерресорно усаглашавање, односно другим министарствима, па на јавну расправу. Мислимо да ће законски предлог који буде прошао јавну расправу лакше проћи и у парламенту, с једне стране, а са друге касније кад прође скупштину бити и примењив, што је интерес свих наших грађана и грађанки.

 

Шта је непримењиво?

 

Ја могу да причам само са аспекта нашег министарства. Свака компанија у Србији требало би да има особу за родну равносправност, што повећава финансијске трошкове компанија, а онда касније та особа све те извештаје шаље Министарству рада које их сублимира и врши даље контролу. Велики и обиман посао који падан на Инспекторат у чијој надлежности је и низ других надлежности. Има и низ других ствари, које не бих сада образлагао, али уверен сам да ћемо уз измене и допуне доћи до правог и квалитетног предлога,што треба да буде наш коначни циљ. 

 

Квота од 30 одсто до сада је важила у изборном поступку, с тим што се поштује само на националном нивоу. Да ли јавни сектор може да поштује предвиђену квоту од 40 одсто мање заступљеног пола у свим руководећим телима?

 

Нисам присталица квота и то нема везе са овим законом, више сам присталица приступа да гледамо према човеку, не мушкарцу или жени, већ да сви имају једнак третман кад је у питању критеријум и да најбољи људи раде оно за шта су се школовали и усавршавали. И Политички савет за родну раваноправаност на чијем сам челу и Национални акциони план до 2020. за крајњи циљ имају такво друштво. Уколико изградимо такве друштво нећемо морати да намећемо квоту, него ћемо имати једначину која ће довести до тога да најбољи људи раде најбоље ствари. Политика квота у овој области може довести до негативне селекције.

 

У нацрту нема обавезе запошљавања 40 одсто мање заступљеног пола…

 

Има обавезе приватних компанија да у управљачким одборима поштују ту квоту. Ја мислим да је то ограничавање инвеститора и страних и домаћих, обавезивање унапред људи који улажу свој новац и имају право да са њим располажу на начин који сматрају најбољим.   

 

У неким европским земљама постоји препорука у том смислу приватним компанија, хоћете ли предложити такво решење.

 

Видећемо, важно је да Закон има најбоља решења. Претпостављам да ће послодавци дати такве сугестије.

 

Да ли ваше министарство ради нови закон? Цивилни сектор се не слаже.

 

Не, сада не радимо нови закон. Ја не могу да прејудицирам шта ће јавност да каже, желим да Нацрт уђе у јавну расправу. Није битно, у крајњој линији ни шта мисли Министарство, ни шта мисли цивилни сектор, него грађани и да је то свеобухватно најкорисније и најбоље за Србију.

 

Идемо на ресор рада: штрајкови у Гоши и Фијату су обележили почетак мандата. У чему је разлика између те две фирме и шта је исто? 

 

Заједничка ствар је што су у приватном власништву, различит је приступ државе која је тамо 2000-их приватизовала једну и другу компанију и имала у тој приватизацији различит приступ и различита средства обезбеђења. Гоша је у 2012. ушла са нагомиланим проблемима и као таква је довела у питање своје функционисање.

Међутим, држава није оставила раднике Гоше са стране и данас брине о њима; док је био председник Владе Александар Вучић Влада је обезбедила једнократну помоћ радницима, Влада Ане Брнабић понудила је радницима запослење у новоотвореним предузећима у Тополи и Великој Плани. Од 120 понуђених нових радних места, само се један радник јавио. Мени је то било нелогично, јер се обавеза досадашњег послодавца према њима не брише; врло је могуће да они верују да њихова компанија може да настави да ради, да остану ту где јесу и да то што раде има неку будућност. 

 

Држава годинама ћути иако је купац Гоше имао обавезе, пореска полиција није реаговала, уговор није раскинут и нечињењем су радници доведени у безизлазан положај?

 

Можемо говорити о рецидивима прошлости, о ономе што је било до 2012, али ја то не желим. Могу само да кажем да после 2012. ти људи нису радили, нису примали плату. Најједноставније је било пустити Гошу у стечај, прогутати ту жабу, али од тога не би нико имао користи. Али, пре свега, то је приватна компанија и држава нема право да се меша. У осталом сведоци смо да је пре неки дан уз посредство Агенције за мирно решавање радници и послодавац постигли договор што показује да је разговор најбоље решење.  

 

*Ко је радницима Гоше недавно уплатио по 30.000 динара и из којих извора?

 

То је њихов договор са власником.

 

Није из буџета?

 

Није.

 

Да ли ће се Министарство бавити пореклом четврт милиона евра који је члановима једног синдиката у Фијату исплаћени као накнада за дане штрајка? 

 

Уколико је нешто урађено како не треба то је посао за финансијску контролу и полицију. Верујем да је све урађено у складу са законом.

 

А вама делује нормално да се појави толико новца одједном?

Постоје различити начини како неко може да дође до новца, легално и другачије. Зна се како држава помаже, ко и како тражи помоћ и како добија; кад је реч о приватаним финансија ствар је воље оног ко даје зашто то ради и какву обилагацију има. Нама је битно да се знају токови новца, да није прање пара у питању и да је све у складу са законом. 

 

Прелазимо на социјалну заштиту: шта је предузето после два тешка убиства у центрима за социјални рад сем смењивања директорке Градског центра у Београду? Како ће се проблеми решити да се трагедије попут тих на Новом Београду и у Раковици сведу на минимум?

 

Одмах по трагедијама које су се десиле и које су, нажалост, однеле људске животе који не могу да се врате, анализирали смо да видимо шта је узрок и шта би ми као Министарство требало да предзмемо. Центри за социјални рад су у ингеренцији општина и градова, али то не умањује део посла који ми радимо, а то је стручни надзор. Одмах смо сазвали састанак са директорима центара, разговарали са њима о томе у каквим се проблемима налазе и шта би нама препоручили да урадимо да би њихов рад био лакши и ефинакснији, а грађани задовољнији. После тога имали смо састанак са председницима општина и градоначелницима. Договорили смо се да примере добрих пракси из неких општина пробамо да имплементирамо и у другим општинама, да општине и градови посвете већу пажњу центрима за социјални рад, да унапредимо њихове услове рада. 

Такође да изменама и допунама неких закона вратимо неке надлежности и протоколе који су укинути, као службеност и да тиме буде поштована реч социјалних радника када су у питању одлуке које судови доносе.

 

Мислите на водиче случајева?

 

Изменама закона  2009. одређено је да у центрима сви раде све, што се показало као лоше; неки су задржали праксу да се посвете одређеним областима и то даје добре резултате. Пробаћемо то да вратимо.

У трагичним случајевима које помињемо јавност се фокусирала на центре за социјални рад, али ја морам да кажем нешто и у корист центара и људи који тамо раде; њихов посао није нимало лак, увек су између чекића и наковња, ретко могу да донесу одлуку којом су обе заинтересоване стране задовољне. Пре свега њихов посао је да одлуче у најбољем интересу деце, а ми треба да их подржимо у томе, да не помисле да су препуштени сами себи. 

 

У овим случајевима су биле драматично различите процене социјалних радника и судске одлуке. Како то може да се усагласи?

 

Не може никако, питање је професије како ко процењује ствари. И није добро да се сви слажу, али важно је да се проблем сагледа са свих страна и да у том проступку учествују сви, не само социјални радници и правосуђе, већ и МУП, министарства здравља и провесете, сви који су у том интересорном ланцу. Не постоји размимоилажење у ком правцу држава треба да иде кад је борба против насиља у питању.

 

Остао је помало горак  утисак што је само директорка Градског центра смењена.

 

То је одлука локалне самоуправе, у овом случају града. Град је сменио директорку, ми смо послали извештај тужилаштву и граду, а Град је процењивао. Верујем да ће свако у свом ресору утврдити евентуалне пропусте и одговорне, а ми као Министарство ћемо јачати надзор и до краја године донети ажурирати све подзаконске акте.   

 

Инспекцијом, која има само наколико запослених?

 

Контрола неће бити много боља ако само повећамо број инспектора, колика је држава може их бити стотине. Ми желимо да нормативно-правно све буде јасно,  да одговорност за пропусте буде јасно утврђена и санкционисана, без обзира да ли је реч о власницима илегалних домова за старије и децу, директорима домова, центара за социјални рад. Преко грешака не може да се пређе. Дугорочно решење је промена свести, а до тога се долази другачијим образовањем младих и културом, другачијим приступом животу. То не даје резултате на кратак рок, али морамо тако да радимо јер наш крајњи циљ је модерна савремена Србија по мери свих грађана.

 

Јесу ли вам медији савезници у томе?

 

Јесу; важно је људима променити виђење исте ствари; неко ко види насиље треба да га препозна и пријави, то исто важи и за рад на црно, ПДВ. То није туђи посао, тиче се свих нас.… Ја медије гледам у мери у којој су потребни за посао који радим. 

 

За крај, често смо помињали буџет. Хоћете ли тражити повећање за 2018?

Најлакше је тражити повећање. Међутим, морамо бити одговорна Влада, поштовати приоритете, створити услове реалном сектору да се повећа БДП и пружити грађанима - пореским обвезницима да су добили одговарајућу услугу за свој новац. Што би ми економисти рекли "вредност за новац". Прво желим да уредим Министарство тако да се зна како се сваки динар троши и да ли је потрошен наменски, да утврдим да ли постоје унутрашње резерве, па тек онда ћемо разматрати приоритете и потребе за евентуално додатним средствима. Када су у питању социјална давања, она се требају усмерити само ономе коме су стварно потребна. 

 

Проћи ће године, да не кажемо мандат.

 

Неће, знаће се већ следеће године. За сваки динар који ово министарство буде добило 1. јануара 2018. већ 31. децембра 2018. знаће се како је и где потрошен. Нећу се мешати у политику локалних самоуправа, али хоћу тачно да знам за шта траже новац и да ли су га у те сврхе и потрошили. 

   

Да ли сте, преузимајући нова задужења са друге министарске позиције знали или макар претпостављали колико је овај ресор велик и захтеван?

Не бих се сложио да је једино овај ресор обиман и захтеван, сваки је сам по себи специфичан. Раније се нисам бавио конкретно овим ресором, јер је на претходном задужењу било доста посла, али нисам бежао од тога да кад дођем направим анализу, пресек стања, утврдим циљеве и задатке које треба да урадим.

 

А где је лакше, у одбрани или у овом ресору?

 

Није то прва формулација, јер и тамо и овде има изазова. Ово је конкретније приближавање грађанима и брига ка грађанима, а тамо је укупна одговорност према грађанима можда била већа. На срећу, није било разлога да се реагује, али у одбрани је грешку тешко исправити. Овде може бити појединачног незадовољства, али (ако смем да кажем тако) све се може лакше исправити.

 

Недавно сте примили раднике и пословодство ЕПС-а на разговор о условима рада. Зашто ЕПС и могу ли сви да дођу?

Ја желим сваког да примим и саслушам, читам све е-маилове и одговарам свима. Ако ја нисам у прилици да некога примим, онда то чине државни секретари и помоћници, али свакако тежимо да сви буду испоштовани.