Налази се на челу супер министарства. У његовом портфељу су рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Међутим, иза овог бирократског назива заправо се налази велики посао, али и бројни изазови. О њима смо разговарали са министром Зораном Ђорђевићем, у емисији "Лицем у лице са Ивасом" на Телеграф ТВ-у.

 

Нажалост, последњих дана поново смо сведоци вршњачког насиља. Недавно сте са министром просвете Младеном Шарчевићем потписали Упутство о сарадњи за борбу против овог проблема. Kоје све мере су предвиђене и шта генерално Министатарство, на чијем сте Ви челу, чини како би се те немиле сцене спречиле?

 

Цела Влада ради заједнички, јер је то проблем целог друштва. Kорен тог проблема је негде у прошлости и свакако не може да се излечи и пронађемо решење у кратком временском периоду. Али, превенција и брига о тим особама, које су претрпеле вршњачко насиље је сада наша обавеза.

У том смислу, ми и јесмо потписали тај споразум. Министарство, на чијем сам челу, има индиректни утицај на то, јер смо ми све наше ресурсе, када су у питању центри за социјални рад, ставили у службу помоћи тим особама. Ми зависимо од тога, да ли породица или школска установа траже помоћ центра за социјални рад. Ако постоји та потреба, онда центар ступа на сцену и ради профилисање и насилника и жртве, и тражимо решење и узрок целог проблема.

Покушавамо да, када је тај конкретни случај, нађемо како и на који начин да га превазиђемо и да се у будућности то не дешава.

 

Међутим, ни насиље над женама, односно породично насиље није ништа мањи проблем. Посебно је поражавајуће што према истраживањима сваки пети мушкарац у Србији сматра да жена некад заслужује батине. Има ли лека за ову болест друштва?

 

Наравно да има, као и код претходног случаја. Морамо већ данас да се бавимо тим проблемом, да би изградили једно потпуно другачије друштво за неких двадесетак година, у коме ћемо све то да искоренимо. Мислим да су корен данашњих проблема деведесете године прошлог века, када се систем вредности, образовање и културе једноставно променио.

Ми нисмо у претходном периоду применили неке рапидне мере да нешто променимо, али сматрам да су корените промене врло битне.

Оптимиста сам, али у кратком временском року не може ништа да се реши. Међутим, пошто сви желимо да изградимо модерну и савремену Србију, нису само богатство и материјални положај услов, већ и да овакве ствари нестану.

 

У том смислу, једна од мера која је најављена је и увођења Националног СОС телефона. Зашто још увек није уведен?

 

СОС телефон је нешто потпуно ново код нас. Он је предвиђен Законом о социјалној заштити. Kада сам дошао на чело Министарства рекао сам да је то обавеза наше земље и да то желим да урадим.

Kренули смо у спровођење тога, међутим, први проблем на који смо наишли у поменутом Закону јесте да је он предвиђен као услуга социјалне заштите. Уколико је предвиђен као услуга, онда мора да буде спроведена и јавна набавка. Онда се поставља питање, под којим критеријумима спороводимо јавну набавку. Гледали смо како то раде земље ЕУ, а онда смо схватили да то код њих није класификаовано тако, већ да држава то даје невладиним организацијама кроз пројекте.

Сада сам лично преузео, пре неких 15-ак дана, да видим на који начин да изађемо из тог проблема. Верујем да ћемо врло брзо дати конкрентно решење и да ће Србија у блиској будућност добити Национални СОС телефон. Kада кажем блиска будућност, не говорим о години или две, већ врло кратко време, можда већ за месец дана.

 

Оно што сигурно може одмах да се учини јесте економско оснаживање жртава насиља. Kако њима помоћи да се осамостале?

 

Имамо неке мере, које као Влада и држава дајемо тим жртвама, међутим то у неким случајевима није довољно. Најчешће те жртве нису високообразоване, најчешће немају запослење и долазе из породице у којој је насилник градио такве услове, да жртва буде зависна од њега. Можда с намером, можда не. У сваком случају, највећи проблем је како пресећи то и тој особи дати један стимуланс и нови почетак.

Следећа конкретна мера биће уведена до краја године, а то је Закон о социјалном предузетништву, у коме ће бити препозната та категорија. Тада ћемо моћи и неким другим законима да помогнемо, да управо те жене, када им дамо могућност да се баве социјалним предузетништвом док су у сигурној кући, започну свој нови живот, уз све ове мере и све оно што држава већ сада помаже.

Са тим неким додатним стварима, сигуран сам да ћемо успети да направимо помак и да ће жене, жртве насиље, добити већи стимуланс да се одвоје од насилника и почну нормалан живот са својом децом или самосталан, у зависности да ли имају деце или не.

 

На почетку разговора дотакли смо се деце. Покренули сте иницијативу за спречавање злоупотребе "деце улице". Поједине невладине организације су изразиле одређену дозу скепсе, коментаришићу да је приступ радикалан, јер се наводно одмах иде на одузимање деце од родитеља. Шта је истина?

 

Права је истина да они нису читали све оно што смо донели као меру. То није нешто ново што је донето. Први пут је донето 2014. године. Ја, као грађанин Београда, сведок сам тога, као и сви ви, да најчешће мала деца просе на улици или по већим шеталиштима по Београду. Видимо и децу коју носе у наручју, која су, по мом мишљењу у неким проблематичним стањима, где не могу да разазнам да ли постоји неки проблем са том децом или не.

Стоји велики знак питања, да ли су та деца злопупотребљена, да ли њихови прави родитељи знају шта се дешава са њима и тако даље. Узео сам анализу тога шта је од 2014. године урађено до данас. Приметио сам да недостаје комуникација између центара за социјални рад, локалне самоуправе, полиције, комуналне полиције и здравствених установа.

Ова мера, коју сам прописао је да они морају да комуницирају, морају да створе тимове и морају, ако постоји индиција и виде да је дете на улици, да га покупе, профилишу и виде шта се дешава са тим дететом: да ли постоји злоупотреба тог детета, да ли родитељи знају за то и онда да предузме све што закон налаже.

Уколико постоји злоупотреба, ту постоји Породични закон, постоје дечја права, постоји Kривични законик према тим родитељима, али је и обавеза центра за социјални рад и нас, као државе, да збринемо ту децу. Да им дамо здравствену и социјалну заштиту, да их сместимо негде, да их евентуално дамо у хранитељску породицу, јер они имају право на један нормалан живот.

Живот на улици није нормалан живот. Нормалан живот је да буду на неком дечијем игралишту, уколико су млађи од седам година, ако су старији - да имају своје друштво и да иду у школи. То је нешто што ми желимо као друштво њима да обезбедимо.

 

Управо то што сте споменули, координација и комуникација између свих надлежних служби је умела да буде јако често проблем и код вршњачког насиља и код насиља у породици и код "деце улице"?

 

Могу и из менаџерског угла да кажем, увек када дође до неразумевања узрок је недостатак комуникације. Тако и у овоме. Испоставило се, када је анализа дошла до мене, да је недостајала комуникација између неких органа. Kао ресорни министар, моја надлежност је да скренем пажњу на то и да тражим да комуницирају, да имају редовен састанке, да мени шаљу извештаје, како би имали праву информацију шта се дешава и која су то "деца улице" и како држава брине о њима.

 

Налазимо се у Години борбе против сиве економије. Kоје све мере планира Ваш тим?

 

Свакако да ми радимо заједно са Министарством финансија и уско смо везани. Размена информација даје и њима и нама, шта свако из своје надлежности треба да ради. Ми смо у претходном периоду, почели са кампањом "Реци не раду на црно", заједно са Норвешком и имамо помоћ са њихове стране.

Поред неких нових начина како функционише инспекција рада и медијски то промовишемо, како би приближили радницима шта чинимо за њих, али и шта им је све ускраћено када се не уплаћује доприноси, као и послодавцима, када прећуте то, колико им нелојална конкуренција отежава рад. Kажемо им да у држави имају партнера, који жели да им помогне и ми ћемо наставити са тим.

Kруна тога што Министарство ради у борби против сиве економије биће пред крај године, када би у скупштинску процедуру требало да уђе Закон о социјалним картама. То ће бити један нови почетак. Она би требало да у потпуности заживи до 2020. године. Тада ћемо имати комплетну структуру. Знаћемо ко шта ради у држави. Моћи ћемо као држава много правичније да се односимо према сваком грађанину.

Да држава на време спозна коме треба да помогне, ко евентуално нешто ради мимо закона и да грађани буду сигурни, да је све што држава наплаћује, кроз порезе, доприносе, разне таксе и акцизе, распоређено на најправичнији начин и да долази до сваког грађанина у мери којој је потребна њему.

 

Kако је могуће да после толиких година борбе против сиве економије и даље постоје компаније, које раде на црно, не пријављују раднике и дају им паре на руке?

 

Постоји низ ствари, које утичу на то да сива економија увек постоји. Могу да наведем неке мањкавости које смо ми сада спознали. Ми смо са активном борбом против сиве економије почели 2014. године. У условима, када је држава у проблему и када је материјални положај наших грађана лош, врло је тешко да почнете са неком озбиљном мером, јер сива економија увек има доста могућности да се прилагоди свему. Она управо тражи упориште у томе, да приђе ономе коме је тешко и каже на овај начин можеш лакше да приходујеш, не размишљајући о томе шта ће све у будућности бити ускраћено.

Ми сада, када се боримо против сиве економије и када су све ове мере на снази, уочили смо једну ствар. После анализе на основу наплате свих прекршајних поступака, које смо ми као Инспекторат покренули и проследили судовима, установили смо да би у случају да су судови одредили максималне казне за утврђене неправилности и кршење закона у 2016. и 2017. години било би наплаћено две милијарде динара. Да су судови пресудили минимално, имали би милијарду динара, а они су пресудили 93 милиона динара.

То значи да се некима прогледало кроз прсте, а негде је застарело. То је лоша порука, која се шаље, да уколико радите у сивој зони постоји варијанта да вас суд не осуди и прођете без прекршаја. Нисмо за то да се послодавац казни максимално. Ми смо за то, да то буде превенција, да уколико се то понови, да тада буде већа казна, али нисмо за то да се не кажњава.

Пошто су судови независни, министарка правде Нела Kубуровић и ја, гледамо да им скренемо пажњу на такве ствари, јер сви губимо. Ту не губе само грађани, само држава, већ и судови, јер се сви као држава финансирамо из свега тога.

Уколико сива економија постоји, то је такође лоша порука за инвеститоре, јер они не воле такву атмосферу. Страни инвеститори у великој већини раде у складу са законом. Они се придржавају свега тога, али неће доћи у земљу, где постоји нелојална конкуренција.

 

Да ли би смањењем обавеза послодавца према држави успело да утиче на то да се мање ради на црно? Да ли је уопште могуће да дође до смањења тих обавеза?

 

Свакако да, али то је надлежност Министарства финансија. Уверен сам да ће Министарство финансија и нови министар Синиша Мали заједно са Министарством за рад да убудуће анализира то и да када видимо да постоји приход који има неку тенденцију раста, да лагано смањујемо порезе и доприносе и растерећујемо привреду.

Мислим да ће се свакако ефикасно показати та мера. Али, ту меру морате да пажљиво предузмете, када осетите да је моменат. Не можете, ако немате довољну наплату, да идите са њом. Мора да постоји контрола.

 

Најавили сте мере за борбу против сиве економије, бројне већ постоје. Kажете да ћете разговарати са министарском Kубуровић и судијама. Да ли мањка активности на терену, пошто дефакто закони постоје?

 

Не мањка. Ми сада имамо координацију свих инспекцијских служби. То ради Министарство државне управе и локалне самоуправе. Kада причамо конкретно о Министарству рада и Инспекторату рада, неко би рекао да имамо мали број инспектора. Не слажем се са тим. Увек је боље да имате више, али је битно да имате фактор изненађења.

Ми смо раније радили, тако што смо имали редовне инспекције, које су унапред биле познате свима, где смо морали да се најавимо 48 сати раније. Наравно, у таквим околностима, уколико неко ради у сивој зони, рећи ће радницима "немојте да дођете тада, доћи ће ми инспекција". Сада имамо потпуно другачији систем. Сада желимо да идемо на то да нико не зна када и где ће се појавити инспекција. Они раде кружно, по целој Србији, дан-ноћ, 365 дана.

Инспекција из Београда, никада не иде у инспекцију у Београду, него у друга места, да из других места долазе у Београд. Kада инспекција оде на лице места, никада не иде у повратну инспекцију, већ иде нека друга. Тако да сами контролишу једни друге. Тако је ефикасност много већа.

Уводимо мобилног инспектора, тако да ће он уз помоћ уређаја моћи на лицу места да провера све, да изриче казну на лицу места и неће морати да се враћа у канцеларију и губи време. Видећемо какве ће резултате да дају све ове мере, али следећа мера коју сам предложио, када буде измена и допуна Закона о раду 2020. године, да мобилни инспектор на лицу места склопи уговор на неодређено време, уколико затекне радника који ради на црно.

Ми пружамо послодавцима могућност да склопе са радником уговор на неодређено, на одређено, о привременим и повременим пословима, о делу. То су све могућности. Уколико затекнемо радника на црно, сматраћемо, уколико таква измена буде усвојена, да он послодавцу треба и да треба да добије уговор на неодређено.

Тиме ћемо да стимулишемо раднике, који раде на црно да се сами пријављују, јер ће знати да ће добити посао на неодређено.

 

Поменули сте током разговора стране инвестиоторе. Готово циклично се у јавности појављује инфомације о кршењу радничких права у компанијама страних инвеститора. С друге стране, инспекције утврђују обично супротно. Kако Ви видите данашњи положај српских радника?

 

Гледам чињенице. Ми излазимо на лице места, где год постоји индиција да се крше радничка права. Не гледамо да ли је домаћа, страна, приватна или државна фирма. Ако погледате извештаје инспекције, видећете да су прекршајни поступци покренути и против једних и против других.

Све оно што је било објављено у јавности, медији некада због свог тиража приказују горим него што јесте. Наложио сам Инспекторату да када изађе на терен, уколико постоји индиција, као што смо чули у медијима за пелене или један тоалет, да те ствари одмах кажњавају и наложе мере какве треба да буду. Испоставило се, барем до сада, да те ствари нису биле виђене на терену. Они су фотографисали и показивали фотографије тих тоалета, а радници за које се прича да су трпели неку врсту мобинга на лицу места нису давали такве изјаве, а могли су. Могу анонимно да дају.

Ми пружамо могућност да они нама на све начине то кажу. Ми имамо отворен бесплатан телефон 0800 300 307, на коме и радници и послодавци и грађани могу да нам сугеришу и дају податке о томе где се крше радничка права, где се ради на црно, где постоје нерегистроване фирме. Обавеза инспектора је да изађе на сваки тај позив и његова је обавеза да направи тај извештај. Уколико се ви представите именом и презименом, у том случају је дужан и да вама достави извештај. Ми, наравно, не тражимо да дате податке, али ако кажете, ви морате то да добијете.

 

Да ли ће Србија остати без радне снаге? Стално се прича о одливу становништва?

 

Ми ћемо сигурно остати без радне снаге, ако не променимо демографску слику. Ми нестајемо као нација. Последњи статистички подаци говоре да је нас 40 хиљада мање рођених у односу на умрле у 2018. години. Томе треба додати и одлив због миграција. Ризик отварања граница оног тренутка када будемо ушли у ЕУ, али обавеза ове Владе је да размишља о будућности, три корака унапред и свакако да предузмемо мере да нам се то не деси.

Што се тиче демографских промена, пошто је то питање над питањима, на челу тима је председник Репубике Александар Вучић. Чули сте које су то мере. То су прве мере које предузимамо, сигурно биће их још. Прилагођаваћемо се томе, јер је наша обавеза да ту негативну демографску слику променимо у будућности.

Што се тиче одлива кадра, видели сте неке мере које Министарство здравља применило. То је промовисано пре олико дана, 100 најбољих студената медицине је примљено у радни однос. Најакутније је да нам лекари нестају, односно да немамо довољан број лекара. Чули сте и да ће медицинске сестре бити запослене. Министарство рада гледа како и на који начин, пар пута сам то рекао, да искористимо пример из Финске.

Најталентованијим студентима, већ током студија, као што сада то чине странци и лобирају да једног дана пређу тамо, да им дамо исте услове у Србији. Можда је боље у таквим случајевима да не субвенционишемо нова радна места, већ да таквог студента односно постдипломца, дамо некој средњој компаниј која постоји низ година на нашем тржишту и послује позитивно, да својим знањем промени нешто у таквој фирми.

Према финским искуствима, у 100 одсто случајева, они су се задржали у тим компанијама, јер су допринели да та компаније нешто промени, послује боље и запосли још људи. Ви сте са једном добром платом, покренули компанију средње величине да буде још боља и запосли још људи.

С обзиром на то да тај пример постоји и функционише, верујем да и ми можемо да га искористимо.

 

У народу важи да је у Србији немогуће добити посао без везе. Kолико је људи запослено са евиденције НСЗ прошле године и коју стопу незапослености "јуримо" и како ћемо до ње да стигнемо?

 

Ако могу да се нашалим, нисам чуо за радно место "безвезе". Нисам чуо за тако нешто. Наравно, уколико тако нешто постоји, верујем да медији често пишу о томе и најбољи вид борбе против тога јесте транспарентост.

Трудим се, када је Министарство у питању, да запослим људе који су талентовани. Мењам чак и систематизацију. Прилагођавам и правим хоризонтално и вертикално напредовање, отварам, што раније није било случај у државној управи и министарствима, радно место - млађи саветник. То су почетничка занимања. Верујем да млади људи, који завршавају студије и уколико добију шансу и једног дана док стигну до вишег саветника стварно ће бити корисни и унапредити рад Министарства.

Желим својим примером да укажем како би тај систем могао да се унапреди. Да млад човек види своју перспективу рада у Министарству и где може да стигне.

Разговарао сам са кинеским колегама на који начин они виде напредовање и хијерархију, као велика нација, где константно треба отварати радна места. Kонстатовали смо да они имају паралелу као неке земље ЕУ и да веома слично раде.

Kада је у питању незапосленост, она је 14,8 одсто. Она варира у првом кварталу сваке године, тада порасте, јер имамо мање сезонских послова. Нама је циљ да одемо испод 10 одсто, а после тога да будемо у просеку ЕУ. Волео бих да Србија једног дана вапи за радном снагом.

М.Ивас (марко.ивас@телеграф.рс)