У оквиру обележавања 79. годишњице ослобођења логора Маутхаузен, државна делегација Одбора Владе за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, по први пут, одала је пошту и положила венце на споменик страдалима у бившем логору у месту Нежидер, у непосредној близини Беча. Залагањем Амбасаде Републике Србије у Републици Аустрији откривен је и уређен споменик посвећен интернирцима умрлим између 1914. и 1918. године у логору где су владали зверски услови. Кроз овај логор прошло је 14 500 српских и црногорских житеља, умрло је  9 700, спасило се 4 800 лица.

Крајем лета 1914. године основан је логор Нежидер који је за циљ имао масовно уништење Срба. Управо овде је био заточен велики део српске интелектуалне елите. Заробљеници логора били су песник Сима Пандуровић, научник Милутин Миланковић (одведен 21.10.1914), новинар Крста Цицварић, сликар Марко Мурат, архитекта Јован Илкић, Јелисавета Начић – прва жена архитекта у Србији, госпођа Бинички са двоје деце, др Милорад Недељковић. Овде су били новинари, књижевници, песници, глумци, професори, учитељи, народни посланици, адвокати, судије, лекари итд. Апсолутно сви из интелектуалне елите су искусили нежидерско гротло пакла. Добијали су и носили  ознаку W. Према наводима Арчибалд Рајса, у Нежидеру је било 160 свештеника. Барака у којој су они боравили звала се „поповска барака“ Логор Нежидер је престао са радом 31. октобра 1918. године.

Министарство за рад, запошљавање, борачка  и социјална питања обновило је 2008. године спомен-плочу страдлима, њих 174 са подручја бивше Југославије, у нацистичком логору смрти у граду Мелк, подлогору Маутхаузена, где су ту довожени и спаљивани у крематоријуму.

Током Другог светског рата у Мелку је био успостављен један од подлогора у оквиру система концентрационог логора у Маутхаузену. Велики број Југословена, међу којима су лица са подручја Републике Србије представљала већину, одведен је у периоду између 1941. и 1945. године у логор Маутхаузен, да би након извршене селекције на оне које треба одмах ликвидирати и оне који могу да послуже као радници, махом у подземним фабрикама наоружања и војне опреме, били упућивани у подлогоре, попут оног који се налазио у Мелку.
Нехумани услови живота, физичко и психичко насиље, ускраћивање хране и други облици злостављања били су основна карактеристика боравка заточеника у том логору.

Државним церемонијама у Републици Аустрији присуствовали су представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарства одбране и Војске Србије, представници Амбасаде Републике Србије,  кадети Војне академије из Београда, представници и студенти Криминалистичко- полицијског универзитета, представници Удружења логораша Маутхаузен и других борачких удружења  и удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и српске дијаспоре који живе у Аустрији.