Прошло је 11 година од етнички мотивисаног насиља над Србима марта 2004. године

Злочин без казне !

У три дана насиља Албанаца над Србима 17. 18 и 19. марта 2004. године настрадало 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. - Избрисана два села Слатина и Свињаре - Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви.
Навршава се 11 година од мартовског етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17. и 18. марта 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља као и 8.000 УН полицајаца из 52 земље. Ово је после јуна и јула 1999. године, био други велики прогон Срба са Косова и Метохије пред очима читавог света и поред до зуба наоружаних војника Кфора и УНМИК полиције.

Неистинито извештавање !

Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба а ни пет одсто тадашњих протераних није се вратило у своја места! Све је почело сензационалистичким, тендециозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских а онда и штампаних медија , што је касније ОЕБС осудио, о утапању два албанска дечака, 16. марта, у реци Ибар код села Чабра у општини Зубин Поток на северозападу Косова и Метохије. Без икаквих чињеница и аргумената за то приштински медији су прогласили Србе као кривце? Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се , навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српку имовину и српске цркве и манастире. Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи , Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Масовно насиље Кфор и УНМИК су имали ''припремљен'' одговор да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца на Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања !
УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу 17. 18. и 19. марта на Србима учествовало 60.000 Албанаца. Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње... а села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице са више од 160 домаћинстава, су затрта пред очима Кфора и УН полиције јер су из њих Срби сви до једног протерани !?

Хеликоптер као спасиоц !

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника. Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима бежећи уз реку Призренску Бистрицу монахе из Светих Арханђела који је у потпуности спаљен. У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи 40 – так српских повратника се тискако у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих а већ подигнуте куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздих није зауставио насилнике већ су кренили осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разурлане масе албанаца који је пао смртно погођен! Тек тада су насилници стали а онда је италијански Кфор оклопним возилима под кишом каменица евакуисао Србе повратнике из села.

Пуцњи Американке !

Не желећи да се ставе у улогу за коју су дошли на Косово и Метохију, Кфор и УНМИК полиција су чак давали савете Србима да напуштају своја места – јасно им стављајући на знање да их неће штитити !? Голоруки српски народ није имао избора већ је под претњом албанске разурлане масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу ? Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 40 Срба, Призрену 18, Урошевцу двоје , Ђаковици троје, Обилићу 20...
Кфор и УНМИК су тада објавили да су за мартовско насиље оптужена 242 лица, углавном Албанаца, а 157 лица је оптужено пред судијама за прекршаје. Док је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима али је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона!

Повређени на свим странама !

У мартовско етничкома насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припаднима међународне УНМИК полиције као и 58 припадника косовске полицијске службе. Албанци су уништили 72 возила УНМИК –а. Настрадало је 11 Албанаца ( углавном од стране снајпериста Кфора који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје ) и десет Срба од стране Албанаца. Широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935, углавном српских, објеката међу којима 10 школа, пошта и домова здравља - према званичним подацима ОЕБС –а.

Убијени Срби 17. марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Мирко Лопата, Косово Поље

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, 1434. Год
2.Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3.Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. Год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. Год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940.г.
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. г.
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год.
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. Год.
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. Год.
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год.
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год.
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год.
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год.
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год.
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Извештај ОЕБС-а о улози медија у догађајима марта 2004. године

Углавном, све међунардне организације на Косову и Метохији су осудили етнички мотивисано мартовско насиље Албанаца над Србима . ОЕБС је званично осудио насиље Албанаца над Србима и посебно тенденциозно и сензационалистичко извешавање како писаних тако и електронских албанских медија. У првом ОЕБС – овом извештају после мартовских догађаја ОЕБС у писаном саопштењу наводи : Да није било безобзирног и сензационалистичког извештавања 16. и 17. марта догађаји су могли да добију други обрт, можда не би достигли интензитет и ниво вођене бруталности, или се можда уопште не би ни десили. Нарочито вест дата од стране медија на рачун кобног дављења групе деце 16. марта изгледа да није подупрута ни једним важећим новинарским оправдањем - истиче се у извештају. Такође би требало приметити да су медији нарочито електронски показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности и немарности и погрешно примењене патриотске ревности. Нарочито три главна косовска ТВ канала заслужују највећу могућу критику за извештавање 16. марта увече – прецизира се у ОЕБС – овом извештају.

Зоран Влашковић – Косовска Митровица