Најстрашнији сукоб двадесетог века, Други светски рат, који је Србији, односно тадашњој Краљевини Југославији, донео и ужасе грађанског рата, није ни могао другачије да почне за нас, но мучким бомбардовањем у рано јутро 6. априла 1941. године. Само такав страшан почетак могао је да нам донесе слутњу да ће нас опет задесити катастрофална страдања и то само нешто више од двадесет и две године након краја од ужаса Великог рата, рата од кога се наше становништво, никада бројчано није опоравило.

Нацистички авиони Трећег Рајха су ујутру, док је српски народ, иако слутећи шта му се спрема након отпора који је пружио споразуму о сарадњи са Силама Осовине и након војног пуча, још спавао, започели са операцијом која је названа  „Страшни суд“ или „Казнена одмазда“, по наредби Адолфа Хитлера лично. Сасули су кишу бомби по градовима тадашње Краљевине Југославије, иако у очи упада чињеница да су бомбардовани Београд, Ниш, Нови Сад, Крагујевац, Лесковац, Сарајево, Бања Лука, градови у којима су припадници српског народа чинили убедљиву већину у то време.

Загреб, иако тада формални део тадашње Краљевине Југославије, тог 6. априла нацистички авиони нису бомбардовали, знајући да ће само неколико дана након тога, 10. априла, бити основана такозвана Независна Држава Хрватска, као квислиншка и марионетска творевина, која је само у свом називу имала реч Независна, не Неовисна и која ће показаће се, спроводити још суровије злочине у оквиру своје усташке идеологије, пред којима су се црвенели и сами припадници трећег Рајха и фашистичке Италије.

У Београду ће тог, шестог априла, а затим и у наредним данима злочиначког бомбардовања, без објаве рата иако је Београд био проглашен за слободан и небрањен град, страдати званично 2.274 људи, иако се процењује да је стварна бројка погинулих, настрадалих и несталих око 4.000 људи. Порушено је 627 зграда, а њих више од 1.600 толико оштећено да у њима није могло више да се живи. Готово  7.000 здања и кућа  је делимично оштећено, укључујући и зграду Старог двора, Краљевског двора на Дедињу. У Вазнесењској цркви, која је и сама тешко оштећена у бомбардовању, то шестоаприлско јутро страдали су они  који су  дошли на јутарњу службу, или они који су чувши да је бомбардовање почело, побегли у склониште у порти Вазнесењске цркве.

Никада им нећемо заборавити ни потпуно уништење Милошевог конака у Крагујевцу, који је проживео све ужасе Првог светског рата, а посебно једног од нашег најзначајнијег споменика културе српског народа, место у коме је бесповратно, тога дана изгорело преко 354.000 књига и списа, а запаљени су и изгорели сви депои, тако да се ни не може са сигурношћу тврдити која су све дела и рукописи непроцењиве вредности и чијих копија до тада није било, страдали. Да подсетимо, Народна библиотека је гађана запаљивим бомбама, што јасно говори која је била намера оних који су бомбардовали. И није случајно ни један циљ гађан, јер су мреже страних агената свој посао радиле врло марљиво, пре самог почетка бомбардовања.

Директива 25 Немачког вермахта, којом је решено бомбардовање Београда без најаве, донета је одмах, још 27. марта увече, након демонстрација, по којој је одлучено да се и Југославија потпуно уништи као држава, јер је својим одбијањем Тројног пакта осујетила план напада на Совјетски савез.  Није згорег поновити да је тадашњу Краљевину  Југославију, од њених седам суседа, фактички напало њих пет, и да је напад у априлском рату, вршен са територије пет нама суседних држава. Свега две државе, што ћемо ми Срби добро памтити, а то су Румунија и Грчка, нису дозволиле борбена дејства са њихове територије. Истог тог дана, започео је напад и на тадашњу Краљевину Грчку.

Београд је пружио отпор, погинуло је једанаест храбрих пилота Шестог ловачког пука, којима је подигнут споменик на Земунском кеју. У Алеји страдалих у шестоапрлиском бомбардовању, на Новом гробљу у Београду укупно је сахрањено 1.992 наших суграђана. Од тога броја, идентификовано је њих свега 631, неидентификованих је остало 909 мушкараца, 393 жене и 59 деце.

Немачки фелдмаршал Евалд фон Клајст, на суђењу након рата, ово бомбардовање окарактерисао је као политичко-терористички чин, који са ратом није имао готово ништа заједничко, већ је било „ствар Хитлерове сујете и личне освете”.

Нажалост, наша престоница је током више векова своје историје и свога трајања, највише можда због места на коме се налазила, на раскршћу две реке, на граници између Истока и Запада, на размеђи различитих конфесија, некада као исламско, а некада као најзападније православно утврђење, био током историје и до данас остао, поприште  чак 115 ратова, а  44 пута бивао кроз историју бомбардован.

Београд као да је, од самих почетака употребе ватреног оружја, Европи служио као полигон за његову пробу, без обзира радило се о примитивним топовима или авионским бомбама, крстарећим ракетама или касетним бомбама, које наши  савременици и наше генерације, нажалост памте.

Од сукоба из периода Османског царства, до два светска рата, који се за нас завршио срамним савезничким бомбардовањем на Ускрс 1944. године, а о којем до недавно нисмо говорили и баштинили наше сећање, Београд је доживео да га бомбардују и крајем 20-ог века, без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, противно међународном праву, и свако би од нас рекао, који овде живимо, противно правди.

Шта је остало овом граду шта још није преживео и шта је потребно да учини да ова туробна времена са којима се свет суочава и притиске, којима је наш народ и наша држава изложени, преживи? Најмање је остало да се сећа! Да се сећамо жртве коју су наши преци поднели, јер нема породице у Србији која није поднела жртву у неком од ових сукоба. И што је још страшније, готово да нема породице, која  у баш том Другом светском рату, није у свом ширем саставу имала примере оних, где су два брата била у две различите војске.

Па ето, остало нам је да памтимо и да се сећамо – остало нам је у аманет и као обавеза према нашим прецима да се више никада не делимо, да се чувамо, пазимо, бринемо једни о другима, да нађемо снагу да  пред савременим изазовима будемо уједињени, уједињени  у питању нашег опстанка и наше будућности. Остало нам је да знамо, да нас је мало да бисмо водили туђе ратове, да знамо колико нас има, и да то чувамо и ако можемо умножавамо, а не смањујемо. То можемо постићи једино ако се сложимо и постигнемо консензус о најважнијим политичким питањима, питањима виталног опстанка Србије, српског друштва, нашег народа и свих народа који заједно са нама живе. То је управо политика, која као највећу светињу гледа, очување слободе и  независности Србије, очување мира за све који у Србији живе. То је управо политика коју промовише и која је оличена у деловању нашег председника  Александра Вучића и наше Владе.

Остаје  да се ујединимо око тога шта су принципи на којима почива савремена српска политика .Прво да је то принцип очувања целовитости наше државе, да је то принцип очувања наших интереса на Косову и Метохији у којима желимо да сачувамо и мир и свако наше дете, сваку старицу, старца, човека и жену. Друго, да ми јесмо као држава и друштво на европском путу. Тај европски пут није географски пут, то је пут вредности, то је пут где смо културолошки по својој баштини, по своме бивствовању, по вишевековном деловању на овом простору, опредељени. Наши преци су се борили за тај пут. Београд који је страдао на данашњи дан 1941. године, био је капија, представљао је врата Србије и српства на томе путу.

И зато не желим да кажем да желимо да будемо део те породице, ми део те породице јесмо и одувек смо били. Само желимо да у тој породици, као такви, будемо препознати, јер наше препознавање у тој породици, није ништа друго, неко би рекао вишедеценијски, ја ћу рећи и вишевековни сан.

Треће начело јесте, да је наше право и наша снага да водимо  као народ суверену, независну и самосталну политику, не одричући се ни традиционалних пријатеља, нити жеље и решености да градимо нова пријатељства и нова партнерства, али да добро знамо да о нашим националним интересима и о нашиј судбини, бригу и рачуна неће водити нико други, ако то не чинимо ми. Јер као што се ни данас, да није нас, на овом гробљу не би појавио нико, да то нисмо учинили прво ми. И да добро знамо да не плаћамо цену туђих интереса, већ да водимо бригу о својима, и да не понављамо оне пропусте и оне грешке, којих је такође било и у нашој прошлости.

Последње и најважније, и то нарочито користим прилику да истакнем овога дана, јесте да у свакој прилици ми говоримо о нашем страдању и о нашој жртви. Педесетдеветоро  деце почива у овим хумкама испред нас, не знамо ни њихово име, ни презиме, ни колико су имала година, ни  ко су им родитељи. Вероватно зато што су им родитељи тога дана страдали и није имао ко ту децу да идентификује. Али, ако ми не будемо причали о њима и осталим грађанима тадашњег Београда, а по именима можете да видите тај светски дух Београда и тога времена, да је тада било не само Срба, већ припадника свих других народа који су живели у тадашњој Краљевини Југославији, ко ће о њима говорити и ко ће их се сећати.. Као и сваки пут, када гледате жртве и Другог светског рата и Првог светског рата, када гледате и жртве НАТО агресије, бомба није знала да гађа неког ко је припадник само једног народа, усмртила је свакога.

Наш је дакле задатак и завет да негујемо сећање на њих, да их помињемо, да учимо нашу децу о свим страхотама и ужасима свакога рата и да се трудимо да својим деловањем, и политиком којом данас као држава, можда никад решеније, никад утемељеније водимо, а то је да се никаква ратна страдања, рушење мира и наше слободе у Србији не понављају.

Често пута смо кроз нашу историју плаћали цену, у одсуству таквог незнања или решености да се са тиме носимо, можда је ово право место да кажемо да такве ствари више нећемо заборављати  и да ћемо се трудити да слободу, мир и независност наше Србије и свакога ко у њој живи, чувамо као највише вредности.

Нека је вечна слава невино страдалим жртвама априлског бомбардовања и априлског рата 1941. године.

Живела слобода, живела Србија!