Државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић предводиће 17. маја 2018. године у 11 часова државну церемонију полагања венаца и одавања почасти поводом обележавања сто прве годишњице од смрти војводе Радомира Путника која ће бити одржана код гроба војводе Путника (централна алеја београдског Новог гробља).  

Организатор комеморативног окупљања је Влада Републике Србије – Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.  

Код гроба прослављеног војсковође биће положени ловорови венци и одате највише државне и војне почасти. Венце ће положити и представници Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда, потомци војводе Радомира Путника као и представници невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Радомир Путник, рођен 24. јануара 1847. године у Крагујевцу, српски војсковођа, војвода, начелник Главног Ђенералштаба Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Радомиров отац Димитрије био је учитељ. Војничко звање стекао је на Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби, 1903. године постављен је за начелника Главног Ђенералштаба. Творац је модерне Српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске и Први светски рат.

У периоду од 1912. до 1916. године налазио се на положају начелника Врховне команде. После Кумановске битке 1912. године постао је први српски високи официр са почасним чином војводе. Са грчког острва Крф 1916. године отишао је на лечење у Ницу у Француској где је годину дана након тога, 17. маја 1917. године, умро.

Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба ђенералштаба” I и II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”.

Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова и Метохије у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину задржао је кроз цео живот. Од оца, просветног радника, је чуо  да не треба да учи само за школу, већ и за живот.

Радомир Путник, први високи официр Српске војске са чином војводе био је један од назначајнијих војних заповедника и стратега у националној нововековној историји. Желећи да му се на сваку начин одуже на служење земљи његови потомци пренели су посмртне остатке војводе Радомира Путника из Нице и положили их у посебној гробници која се налази у оквиру комплекса београдског Новог гробља.