Обележена 77. годишњица од избијања антифашистичког устанка у Другом светском рату

Субота, 07 Јул 2018 |

Mинистар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић положио је венац и одао почаст поводом обележавања 77. годишњице од избијања антифашистичког устанка у Другом светском рату у оквиру спомен-комплекса у Белој Цркви код споменика Жикици Јовановић-Шпанцу.

 

Венце су, поред министра Ђорђевића положили и делегација Министарства одбране и Војске Србије, председник Општине Крупањ, представници СУБНОР-а Србије као и удружења и грађани.

 

Након полагања венаца, министар Ђорђевић одржао је говор који преносимо у целости:

„Пре 77 година нацистички непријатељ победио је нашу земљу у изненадном, неравноправном рату. Вандалским бомбардовањем српских градова, стрељањем 100 српских цивила за једног убијеног немачког војника и стварањем монструозних вештачких творевина као што је НДХ, чије је постојање темељено на геноциду над српским народом, нацистички завојевач покушао је да сломи слободарски дух српског народа  и одврати га од саме помисли да фашизму пружи отпор.

 

Југословенска краљевска војска била је разбијена у краткотрајном Априлском рату. Српски војник, који је навикао да из витешке борбе „прса у прса“ готово увек излази као победник, новој, лукавој немачкој војној доктрини Блицкрига није могао да се одупре. По бројности војске и супериорности војне технике, далеко надмоћнији непријатељ је прегазио границе Краљевине Југославије са свих страна и приморао њен главни штаб на брзу и безусловну капитулацију. Није било изгледа да се понови јуначка епопеја преласка преко Албаније налик оној из Првог светског рата. Непријатељ је, поучен претходним искуством, пажљиво испланирао напад и краљевској војсци пресекао сваку одступницу. Нашавши се сасвим окружена непријатељским снагама, краљевска војска се распала и највећи део војника Немци су одвели у заробљеништво. Њени непокорени делови налазили су се раштркани широм земље и комуникација међу њима није се могла лако успоставити. Формирање Југословенске војске у отаџбини из тог разлога се одвијало отежано и споро, а командном кадру будућег Равногорског покрета било је потребно додатно време да се психолошки опорави од шока Априлске катастрофе.

 

За разлику од државног апарата и војних структура Монархије, организација Комунистичка партија Југославије, у том историјском тренутку великог националног пораза,  имала је капацитет да се одмах супротстави окупатору. Југословенска комунистичка партија је дуги низ година опстајала упркос томе што је била стављена ван закона, а њени прваци, попут Жикице Јовановића Шпанца, учешћем у Шпанском грађанском рату стекли су драгоцено искуство у борби са бруталним и непредвидљивим фашистичким непријатељем и његовом „петом колоном“.

 

Функционисање „у илегали“, конспиративна комуникацијска структура и герилска тактика, били су, показало се, кључни елементи који су партизанском покрету омогућили да пружи успешан отпор окупатору, а затим и да целу отаџбину поведе путем слободе.

 

Југословенски партизански покрет био је најефикаснији покрет отпора у читавој покореној Европи, стварао је највећи проблеме немачком Вермахту и непрестаном борбом везивао не мали број фашистичких армијских корпуса током рата.

 

Народноослободилачку борбу у Југославији, као и спречавање да се на Источни фронт упути још већи број фашистичких јединица, највећим делом на својим плећима изнео је српски народ, и тако у не малој мери допринео осујећењу Хитлеровог плана да у првом силовитом налету заузме Москву и уништи Црвену армију, армију сачињену у највећој мери од руског народа, који се, када је одолео првом нацистичком удару, консолидовао и почео да надире попут лавине која се није зауставила све док није сравнила са земљом сам центар из кога је нацистичко зло почело да се шири Европом.

 

На тај начин су два братска слободарска народа, Српски и Руски, сваки на свој начин и сходно својој бројности, стратешком положају и расположивим ресурсима, више од других била заслужна за пораз фашизма на тлу Европе. Уједињени у тој заједничкој борби, српски и руски народ, у крајњем исходу, донели су слободу свим другим народима Европе.

 

А ми са поносом можемо закључити да је пропаст Хитлерове нацистичке машинерије започео на територији непокорне Србије, и то управо овде, у јуначкој Рађевини, устанком који је 7. јула 1941. године избио оружаном акцијом Рађевачке партизанске чете Ваљевског партизанског одреда у Белој Црвки код Крупња.

Смрт фашизму!

Живела Србија!“.