Претрага

Председница Владе Републике Србије Ана Брнабић предводила је државну комеморативну свечаност поводом Дана сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја у Јајинцима, којој је присуствовао министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић.

 

Државној церемонији присуствовали су и други министри у Влади Републике Србије, представници Народне скупштине, представници Министарства одбране и Војске Србије, Града Београда, Општине Вождовац, дипломатски и војно-дипломатски представници више од четрдесет држава, представници Националног савета Ромске националне мањине, представници Јеврејске националне заједнице, Удружења логораша, СУБНОР-а Србије, велики број ратних ветерана, некадашњи заточеници логора смрти у окупираној Европи током Другог светског рата, потомци страдалих, представници бројних установа културе, науке, образовања и уметности, као и грађани Београда и других места у Србији.

 

Брнабић је том приликом поручила да Србија треба да буде поносна на своју историју и претке, одбацујући сваки покушај ревидирање историје. 

“Бранећи независност, слободу и интересе Србије, следимо примере предака и исписујемо још једно поглавље у слободарској историји наше земље”, рекла је премијерка.

 

Навела је да се отвара ново поглавље у коме је Србија цланица уније европских дрзава, за коју казе да је највећи и најуспешнији мировни пројекат у историји човечанства, без обзира на све изазове са којима се суочава. Kако је рекла, Србија је земља са пријатељима и партнерима и на истоку и на западу.

 

"Србија је земља победник у областима у којима је кроз историју ретко побеђивала - у економији, броју инвестицја, стопи незапослености, технологији, иновацијама, огромној вери у себе, своје људе и своју будућност", рекла је Брнабић.

Након церемоније полагања венаца, скупу се обратио и председник Удружења „Јасеновац“ који је преживео усташки логор Милинко Чекић.

 

Јајинци су највеће место страдања у Другом светском рату у Србији, јер су нацисти од 1941. до 1944. године на том месту убили више од 60.000 људи, Срба и Јевреја, припадника Народноослободилачког покрета, антифашиста и свих оних који се нису мирили са окупацијом земље и који су пружали активан отпор окупатору.

 

Жртве су окупатори доводили из концентрационих логора на Бањици и са Сајмишта.

 

Велики меморијални парк у Јајинцима у оквиру кога се налази и споменик страдалима, отворен је 20. октобра 1964. године, поводом 20. годишњице уласка партизанских снага у Београд.

Вулин, који ће данас присуствовати комеморативној церемонији којом се обележава седам деценија од ослобађања нацистичког логора Аушвиц-Биркенау, рекао је Тањугу и да опасност од понављања сукоба и силе великих и моћних над малим и незаштићеним никада не пролази.

Он је подсетио да је Србија била део победничке коалиције и да своју антифашистичку прошлост неће и не сме да заборави.
"Србија је била увек на страни оних који пате и на страни добра", подвукао је Вулин.

У ужасима Аушвица, додао је, нестало је више од 15.000 људи са простора бивше Југославије и то се не сме заборавити ни опростити.

Он је додао и да је Србија у стању да памти, али и у стању да гледа у будућност, баш зато што је увек била део победничке стране и део антихитлеровске коалиције.

Ужаси којима сведочимо у Аушвицу, су ужаси којима треба да сведоче и будуће генерације, рекао је Вулин.

Он је истакао да је Аушвиц велико упозорење читавом човечанству и да зато сви заједно, када гледамо злочине који се данас понављају по свету, и имају "неко велико и важно оправдање", треба да кажемо да нема оправдања да се изгуби ниједан људски живот.

Церемонији обележавања присуствоваће представници око 40 држава и око 300 преживелих логораша.

Истог датума када је Црвена армија 1945. године ослободила Аушвиц-Биркенау, симбол масовног страдања људи, већином Јевреја, у Другом светском рату, у свету се обележава Међународни дан сећања на жртве холокауста, који је 1. новембра 2005. године установила Генерална скупштина УН.

Уредити српске ратне меморијале

Србија ће иницирати преговоре са Владом Пољске како би се постигао споразум о уређењу ратних меморијала у тој земљи, изјавио је Вулин, истичући да је наша дужност да обележавање српских гробова.

Вулин, који присуствује комеморативној церемонији којом се обележава седам деценија од ослобађања нацистичког логора Аушвиц-Биркенау, раније данас положио је венац на гробљу Ламбиновице, у Пољској, најстаријем војном гробљу и споменику посвећеном српским ратним заробљеницима страдалим у Првом светском рату, насталом још за време трајања Великог рата.

На том гробљу је, рекао је он, сахрањено око 300 српских ратних заробљеника, а обележавање гробова и историје српског народа, који је "расејао своје кости по читавој Европи" дужност је министарства и нових генерација.

Имамо толико гробова, а тако мало споразума, рекао је Вулин Танјугу, истичући да се не сме дозволити се кости наших предака расипају и да нико не води рачуна о њима.
"Ми ћемо водити рачуна о њима, јер народ који не памти своју историју и своје гробове не може да се нада да ће имати бољу будућност", додао је Вулин.

Споменик је подигнут 1917. године и изградили су га српски ратни заробљеници који су били у немачком логору Ламсдорф у част и славу својих страдалих другова.

Према званичној евиденцији Централног музеја на овом гробљу је сахрањено 277 српских ратних заробљеника, чиме овај споменик несумњиво представља најзначајнији српски војни меморијал у Републици Пољској из Првог светског рата.

Обележавање Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма одржано је данас у Народном позоришту у Београду. Том приликом присутнима се обратио министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић.

 

Његов говор преносимо у целости:

„Данас, као и свакoг новембра, у свечаној тишини обележавамо Међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма.

 

Пре 80 година, 9. новембра 1938. године, у догађају који се у историографији означава еуфемистичким називом „Кристална ноћ“, отпочела је последња, најмонструознија фаза плана који су нацисти такође еуфемистички назвали „Коначно решење јеврејског питања“. Прикладно би било рећи да је на тај дан читав европски континент обузела тама; најцрња ноћ европске цивилизације и европских народа, од којих су једни заспали дубоким сном, док су други, попут дивљих звери, грабили свој ноћни плен величајући безумну идеологију милитаризма и наводне расне супериорности.

 

Велики немачки народ, до тада један од кључних носилаца прогресивних идеја, дозволио је себи да крене ретроградним путем, путем дивљаштва и варварства који су у историји били везани за давну прошлост и непросвећена племена која нису имала никаква сазнања о етици и правди.

 

Прихвативши лаж о генетској супериорности, Немци су пре свега себи нанели двоструку штету: систематским прогоном и убиствима сопствених грађана јеврејског порекла, они су слабили своју државу чијем је напретку и развоју јеврејска заједница доприносила у значајној мери; а коренитом милитаризацијом немачког народа, немачка држава је од сопственог становништва створила легитимне војне мете онда када су савезнички авиони задобили надмоћ у ваздуху и интензивно стратешки бомбардовали њене градове.

 

Јер у Трећем Рајху су сви Немци, од најмањег до највећег, имали своју јасно одређену улогу у прецизно исцртаном ратном распореду систематски милитаризованог друштва, које је имало само један циљ: поробљавање европских држава и истребљење такозваних „инфериорних“ народа.

 

Непуне две године након „Кристалне ноћи“, европске демократије, иако су тада још увек трпеле последице Велике економске кризе и суочавале се са великим социјалним и привредним изазовима, напокон су смогле снаге и донеле одлуку да више не одступају пред све већим и агресивнијим прохтевима Адолфа Хитлера.

 

Али, тада је за многе већ било касно.

Педантно испланирани систем масовног убијања јеврејског народа у нацистичкој Немачкој, Холокауст, започео је много раније. Први прогони су почели још 1933. године, а у геноциду над Јеврејима, чији је укупни застрашујући биланс 6 милиона жртава, преломни моменат одиграо се 9. новембра 1938. године, када је отпочела масовна депортација цивила јеврејске вере и националности са подручја данашње Немачке, Аустрије и Чешке у логоре смрти, да би кулминирао 1942. године, када је само у периоду од априла до новембра, у распону од свега 250 дана – убијено 2.5 милиона европских Јевреја.

 

Јевреји који су живели у нацистичкој Немачкој нису знали због чега их је нацистички режим осудио на тако велике патње. Пошли би на спавање као угледне занатлије, трговци, професори, а будили би се као логораши осуђени на смрт без икаквог разлога.

 

За то време, такође на европском тлу, нешто јужније од Дахауа, Маутхаузена и Аушвица, једна друга фабрика смрти, Јасеновац, уз друге концентрационе логоре озлоглашеног усташког система губилишта, од којих је најмонструознији једини логор на свету који је служио искључиво за систематично убијање деце, Јастребарско, такође је даноноћно радио све време од 1941. до 1945. године. Највећи број жртава у тим логорима били су Срби, иако су се у њима исто тако систематично убијали и Роми и Јевреји са територије бивше Краљевине Југославије, а све према фашистичком уставу и законима једне нове, варварске и монструозне творевине – Независне Државе Хрватске.

 

За разлику од Јевреја из Централне Европе, који дуго нису могли да поверују да ће над њима нацисти извршити одмазду тако чудовишних размера, Срби су на почетку Другог светског рата свесно пружили снажан отпор Хитлеру,  одбивши да прихвате нацистичку доминацију Европом, и када су масовним протестима изазвали Мартовски пуч и поништење документа којим се Југославија прикључила Тројном пакту. „Боље рат него пакт!“ гласио је пркосни поклич српских родољуба. „Боље гроб него роб!“ речи су које боље него ишта друго описују слободарски дух српског народа.

 

Српски народ је свесно прихватио борбу против вишеструко надмоћног непријатеља који је до тог, 27. марта 1941. године већ био покорио највећи део европског континента.

 

Кажем „свесно“, зато што је у Првом светском рату већ осетио сву тежину окупације немачке војске, и врло добро је знао какве су последице поновног противљења германском милитаризму.  

 

И исто тако свесно, прихватио је последице свог отпора. У изненадном бомбардовању српских градова које је луфтвафе извршио у рано јутро 6. априла, старо градско језгро

престоног града Београда било је дословно разорено, при чему нису поштеђене ни такве институције културе каква је зграда Народне библиотеке са око 350 000 књига, Вазнесењска црква која је у том тренутку била препуна верника присутних на јутарњој служби, као и комплекс зграда Старог двора који је у том тренутку имао јавну, а не административну намену. Након краткотрајног тронедељног рата после ког су оружане снаге Југославије, које су бројале 300 000 војника, капитулирале, највећи део српских официра и војника интерниран је у немачке логоре. Срби који су остали на слободи нису пристајали на живот у ропству и наставили су борбу против окупатора. Да би што ефикасније сузбила отпор српског становништва, нацистичка звер је установила злогласну рачуницу по којој је за једног убијеног немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 насумично одабраних српских цивила. На тај начин је велики број српских градова, варошица и села био готово десеткован још исте, 1941. године: тако нпр. у селу Драгинцу и околним селима Мачве и Поцерине од 14. до 19. октобра за одмазду је стрељано 2 950 становника, од мале деце до жена, мушкараца и стараца, при чему су спаљене све куће и побијена сва стока у њиховом власништву; у граду Краљеву је у истом периоду стрељано 2 190 цивила; а у Крагујевцу је од 19. до 21. октобра 1941. године нацистички окупатор ликвидирао близу 3 000 људи, од чега 300 ученика и деце у предшколском узрасту.

 

То је био само део оног што је српски народ претрпео у Другом светском рату, жртву коју смо сасвим свесно били спремни да платимо да бисмо од страног освајача откупили, по врло високу цену, нама драгоцен живот у слободи.

 

Оно на шта нисмо рачунали, и по чему смо врло слични са јеврејским народом у Немачкој који није могао да схвати толику изненадну мржњу од стране својих немачких суграђана, то је судбина која је српски народ задесила у НДХ.

 

Према подацима званичног меморијала жртвама Холокауста државе Израел „Јад Вашем“, на територији Независне државе Хрватске је, цитирам, „више од 500 000 Срба убијено на ужасно садистичке начине (претежно током лета 1941. године), 250 000 је било протерано, док је других 200 000 било присиљено да прихвати католицизам“. И српски народ је, попут јеврејског народа, најмање очекивао да над њим изврши геноцид онај народ са којим је дуго градио заједничку државу и деценијама делио добро и зло, с том разликом што су Јевреји постали жртве припадника друге културе и етницитета, док је српски народ са Хрватима делио исти етнос, језик, као и хришћанску веру, а уз то га је 1918. године ослободио од хиљадугодишњег туђинског ропства и увео у ред победника у Првом светском рату.  

 

И поред свих жртава, српски народ је наставио отпор немачком окупатору и свом новостеченом крвнику, Хрватима, и два антифашистичка покрета која су у највећој мери била састављена од Срба, Равногорски покрет и Народноослободилачки покрет, из дана у дан бивала су све снажнија и ефикаснија, док је овај потоњи, Народноослободилачка војска, израстао до краја рата у респектабилну војну силу од 800 000 војника, највећим делом српске националности. Та војска је, уз асистенцију Црвене армије и у координацији са другим савезницима у значајној мери допринела ослобођењу земље и безусловној капитулацији нацистичке Немачке и њених сателита.

 

Нова Југославија, чији се међународни углед у великој мери заснивао на задивљујућој снази српских бајонета и на запрепашћујуће великом страдању невиног српског цивилног становништва, била је једна од земаља-оснивача Организације уједињених нација, и поретка слободног, демократског света у коме и данас живимо.

 

У многим земљама тог света забрањено је величање или негирање Холокауста. Негирање и величање геноцида над српским становништвом у НДХ нигде није забрањено законом. Јасно је да они који негирају и оправдавају један или други геноцид и ревидирају историју припадају подземном свету безумља и деструкције који је човечанству нанео незамисливо много зла, и за који смо мислили да је сасвим поражен победом савезника у Другом светском рату. Ти бесрамни гласови су све снажнији у свету, а, нажалост, могу се чути и у нашем непосредном окружењу, и то на институционалном нивоу, и то управо од оних који би требало да не проговарају и да се не поносе својом улогом у Другом светском рату.

 

Уверен сам да је дошло време када је потребно да се, на глобалном нивоу, усвоји једна општа препорука да свако негирање или релативизација Холокауста, Порејмоса и геноцида над српским становништвом у НДХ буде санкционисано кривичним закоником.

 

Претходно бисмо се морали договорити да заједнички осудимо онога ко јавно изнесе неистину о броју жртава сва три геноцида и умањује његову доњу границу, а то је, у случају геноцида над Србима, према тврдњама неутралног истраживачког института „Јад Вашем“, број не мањи од 950 000 људи.

 

Данас смо сведоци да у неким земљама поново имамо клице фашизма.

Едмунд Бурке каже “Да би зло напредовало, добри људи требају само - не чинити ништа”. Ми ћемо чинити и ми то једноставно нећемо дозволити.

 

Нека је вечна слава и хвала свим невино страдалим жртвама фашизма и антисемитизма, као и онима који су учествовали у антифашистичкој борби!

Смрт фашизму!“.

 

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић говорио је на претпремијери документарног филма „Дијанина деца“ у Југословенској кинотеци и његов говор преносимо вам у целости:

„Вечерас одајемо почаст једној изузетној личности, одајемо почаст једној дами, Дијани Будисављевић (девојачко презиме: Обексер), Аустријанки која је на самом почетку геноцида над српским, ромским и јеврејским народом у злочиначкој Независној држави Хрватској, ујесен 1941. године, када је чула за страдања српских жена и деце у усташком логору Лоборград, решила да свој живот посвети и подреди узвишеном циљу спасавања невиних жртава безумне хрватске политике етничког чишћења.

 

Њена мисија није била лака. Сви елементи хрватског друштва били су посвећени спровођењу политике геноцида. Политичко вођство такозване НДХ, односно усташке власти, на лицу места би погубиле или послале у концентрациони логор сваког Хрвата који би се усудио да помаже Србима. Парадокс лежи у чињеници да је Дијани управо њено немачко порекло омогућило да се несметано бави хуманитарним радом у Хрватској, односно Хитлерова доктрина о аријевском пореклу немачке више расе, којој су се Хрвати, као добре слуге, свесно подредили прихвативши да су нижа раса у односу на Немце.

 

Дијана је морала наилазити и на отпор Римокатоличке цркве у Хрватској, јер знамо да је папа Пије Дванаести био више него благонаклон према зликовачким нацистичким и фашистичким режимима, у првом реду због тога што је Ватикану државну самосталност 1929. године Латеранским уговорима подарио фашистички диктатор Бенито Мусолини, касније најближи савезник Адолфа Хитлера.

 

Међутим, ова хероина је све до самог краја Другог светског рата вешто користила страх хрватских политичких и верских лидера од својих расних господара, који су јој покадкад морали изаћи у сусрет и асистирати у удомљавању спасене српске деце у хрватске породице. Истина, деца су губила свој српски и православни идентитет, али су им са друге стране животи били спасени. И то само захваљујући несвакидашњем хуманизму и посвећености ове невероватне жене.

 

У хрватским логорима смрти страдало је 20.000 претежно српске деце. Дијана је успела да спасе 7.500 деце. 3 према 1 је скор. Са једне стране стоји читав државни апарат и црквена хијерархија Независне државе Хрватске, а са друге једна наизглед обична жена која је имала само средњошколско образовање. Јер, као што цар Давид каже у божанственим Псалмима: „Боље је мало у праведника, него богатство многих безбожника.“, и „Безбожник узима и не враћа, а праведник поклања и даје.“

 

У социјалистичкој Југославији, геноцид над српским народом и Дијанино спасоносно дело били су, због „мира у кући“, пали у заборав. Након распада заједничке државе, у неким земљама појавили су се неуверљиви, али упорни ревизионистички покушаји да се велико хуманистичко дело Дијане Будисављевић умањи и припише онима који су учествовали у спровођењу политике геноцида у НДХ. Ти покушаји и данас постоје.

 

Српска држава нема права да допусти скрнављење успомене на своју добротворку, и зато поздрављамо настанак и приказивање овог документарног филма као вредан допринос одавању укупног признања великој Дијани Будисављевић.

 

Вечерас ми је указана част да одржим кратак говор пре пројекције филма, и волео бих да га завршим изражавањем наде да ћемо се сви ми, заједно и појединачно, у животу водити таквим вредностима и трудити да чинимо таква дела да бисмо се једног дана са правом могли поредити са Дијанином децом“.

 

Документарни филм "Дијанина деца" је прича о жени која је спасила више од 7.500 хиљада српске деце из усташког концентрационог логора Јасеновац и тиме организовала највећу акцију спасавања деце током Другог светског рата.

 

Филм је урађен у копродукцији Радио-телевизије Србије и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Претпремијери документарног филма „Дијанина деца“ присуствовали су представници дипломатског кора.

 

Изасланик председника Републике Србије, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић предводио је централну државну церемонију поводом обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста код Споменика жртвама геноцида у Другом светском рату, који се налази у оквиру комплекса некадашњег концентрационог логора на Старом сајмишту у Београду.       

 

Уз пуне војне и државне почасти, изасланик председника Републике Србије, министар Ђорђевић положио је венац и обратио присутнима:

 

„Данас смо овде да се поклонимо старијима и да им покажемо да се сећамо свих жртава Холокауста, да пренесемо на наше млађе да буду много бољи и да никада више не дозволе тако нешто. Други светски рат је за јеврејски и српски народ био славан и тужан. С једне стране велика победа 1945. године зачињена је највећим злоделом које прати свет од његовог оснивања. Холокауст као симбол страдања јеврејског народа и геноцид над српским и ромским народом у Европи били су највећа срамота коју је свет дозволио под зликовачким режимом Адолфа Хитлера и његових савезника и следбеника.

 

Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 1. новембра 2005. године, установљен је Међународни дан сећања на жртве Холокауста.

 

Опредељујући се за дан када је 1945. године ослобођен Аушвиц-Биркенау, најозлоглашенији логор смрти у поробљеној Европи, Генерална скупштина УН руководила се потребом реафирмације људских права, превенције и кажњавања злочина геноцида, као и стално присутне опасности од расне, националне и верске мржње засноване на предрасудама.

 

Други светски рат однео је, поред осталих, и преко шест милиона недужних жртава који су припадници јеврејског народа. Аушвиц, Треблинка, Маутхаузен, Дахау, Мајданек, Јасеновац, Старо Сајмиште, Јајинци, логор ``Црвени Крст`` у Нишу,  само су нека од масовних стратишта невиних жртава.

 

Страдање српског народа у геноциду спроведеном од стране усташког режима злочиначке НДХ у Другом светском рату доказ је да безумна шовинистичка идеологија фашистичких система на свом путу зла и деструкције не одређује за одстрел и истребљење само припаднике других раса и обичаја, већ и народе који су веома слични по етничком пореклу и језику.

 

Све то нам указује да зло не познаје никакав систем вредности, никакву истинску вредност, нити и једно разумно мерило, ако се изузме педантна систематичност приликом спровођења монструозних планова.

 

Антисемитизам се у одређеној мери појављује и у нашем времену, о чему сведоче изоловани, али и даље присутни инциденти.

 

Етничка и религијска мржња и у двадесетом веку морали су изгледати као рецидиви давно прошлих времена раног средњег века, у ком су непросвећена варварска племена најездама и истребљењем домицилног становништва решавала питање сопствене егзистенције. Утолико више чуди присуство неонацистичке идеологије и погледа на свет у 21. веку, у времену када се сваки појединац путем интернета може сам едуковати и упознати са другим и другачијим од себе, али такође и директно утицати, према личним квалитетима и способностима, да културу којој припада и систем вредности у који верује предочи другима на глобалном нивоу.

 

Обимна истраживања која су у Израелу спроведена након Другог светског рата доказала су да нацистички режим није наступио стихијски, као некакав поремећај или инцидент у општем току историје. Културни модел којим је установљен долазак Хитлера на власт у Немачкој стваран је постепено, у периоду не краћем од једног века, и нудио је довољно простора и произвољности да би био тумачен и злоупотребљен на најгори могући начин онда када су се створили историјски услови за то.

 

Имајући на уму страдање наших предака у фашистичком терору, али и одговорност пред нашим потомцима за културни модел који у нашем времену постављамо и негујемо, обавезујемо се двоструком одговорношћу у овом историјском тренутку.

 

Потреба да се изнова подсећа на страхоте Холокауста, као и да се као неистините одбаце тврдње које негирају његов карактер и обим страдања актуелна је у свим демократским државама.

 

Нужност сазнавања чињеница и промишљања страховитих последица холокауста допринеће да се у Србији, као и у другим демократским државама, масовно страдање Јевреја у Другом светском рату и у будућности сагледава као оно што по свом карактеру и обиму јесте - један од највећих злочина против човечности у историји.

 

Будући да су религијске разлике кроз историју неретко служиле  као основни повод за етничке сукобе, позивам верске лидере у Србији да узму већег учешћа у проналажењу и истицању оних вредности које су својствене сваком систему веровања, које су по мери сваког човека и не излазе из оквира човечности.

 

Као припадник српског народа, данас овде могу да вам предложим две хришћанске изреке нашег патријарха Павла које су, по мом мишљењу, добар оквир свима нама за размишљање. Прва: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Треба да се живи тако да кад умре цео свет плаче, а само он се радује“, и друга „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди“.

 

Централној државној церемонији одавања почасти присуствовали су преживели Холокауста, потомци жртава, некадашњи заточеници логора смрти у Другом светском рату, представници Савеза јеврејских општина Србије, председник Националног савета Ромске Националне мањине, министри Владе Србије, представници Народне Скупштине Републике Србије, представници Града Београда, чланови дипломатског кора, удружења и грађани.

 

Министар је у бившем концентрационом логору Терезину у Чешкој, у коме је Гаврило Принцип провео своје последње дане, положио венац и одао пошту испред Принципове спомен-плоче. Вулин је истакао да људе попут њега Србија и Срби не смеју никада да забораве.
“Гаврило Принцип само је био уз свој народ и ништа више. Величина тих људи одређује нас, да ли ћемо и ми заслужити захвално сећање наших потомака, зависи од начина на који ћемо провести живот. Нека би били достојни успомене на Гаврила Принципа. Нека му је вечна слава”, рекао је Вулин.
„Гаврило Принцип никада се није покајао што је био на страни свог народа. Србија и Срби не смеју никада да забораве на како велике људе могу да се ослоне. Да они нису оставили траг у времену, ко бисмо били ми, на кога бисмо се ослонили”, рекао је министар, нагласивши да су људи попут њега изборили право Србији да бира пријатеље, да одреди “пошто ће нешто да купи, а пошто ће да прода”.
Министар Вулин истакао је да је Гаврило Принцип „био бескрајно храбар, честит човек који је волео свој народ изнад свегa и да нема добрих и лоших окупатора, сваки окупатор је пoдједнако зло. Сваки је зло и свака окупација је злочин, а право окупираног народа коме је ускрћеена слобода, неотуђиво је право да се бори свим средствима”.
Вулин је рекао да српски народ никада није изазвао ниједан рат, већ су му били наметнути, без његове воље и жеље, али их је водио зато што другог избора није имао.
“Баш као што ни Гаврило Принцип није имао избора, осим да буде уз свој народ кад год и колико год је потребно. Ратови који су протутњали нашом земљом, од Првог светског рата, Другог светског рата, грађанских ратова, до НАТО агресије, нису били ратови о којима смо могли да одлучујемо. Нисмо их тражили, нисмо их скривили, водили смо их зато што другог избора нисмо имали”, рекао је Вулин.
“Гаврило Принцип је одлучивао у име свог народа и није дозволио да други одлучују уместо њега и ова генерација ће једног дана за себе говорити да је изабрала да одлучује у своје име и у име своје деце.“

Конференцији ће присуствовати и представници СУБНОР-а, Удружења логораша „Јасеновац“–Београд, председница Међународног комитета, проф. Ивица Жнидаршич, делегације антифашстичких удружења из Руске Федерације, Украјине, Чешке Републике, Словачке Републике, Републике Аустрије, Републике Словеније, Републике Хрватске, Удружење Логораша Републике Српске, Српско народно вијеће из Хрватске, Заједница жртава Другог светског рата Републике Србије и Удружење Маутхаузен из Београда.
Организатор и домаћин седнице је Удружења логораша „Јасеновац“–Београд.

 

Церемонији ће присуствовати и делегација Министарства одбране и Војске Србије, генерални конзул Србије у Темишвару, студенти полицијских академија из Београда и Бања Луке, званичници Румуније, као и удружења и грађани опредељени за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Истог дана предвиђено је и полагање венаца на споменик страдалим југословенским пилотима у Другом светском рату у Темишвару.

У раздобљу Првог светског рата на територији румунског града Арада, у оквиру Арадске тврђаве, постојао је аустро-угарски логор за интернирце у коме је било заточено више хиљада особа српског порекла. Током четири ратне године, према расположивим подацима, страдало је њих 4317.

Сахрањивање страдалих вршено је на две локације: у непосредној близини саме тврђаве на обали реке Мориш, и на арадском градском гробљу Помениреа.
Локалитет у непосредној близини тврђаве није обележен и претпоставља се да је ту покопан највећи број страдалих.
На арадском градског гробљу Помениреа 1932. подигнут је скроман камени споменик изнад костурнице у којој је сахрањен мањи број страдалих.
Залагањем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Генералног конзулата у Темишвару румунска страна је 2006. године извршила неопходне радове на уређењу споменика и костурнице на арадском градском гробљу Поменириа, те се садашње стање може сматрати потпуно задовољавајућим. Министарство за рад од тада, посредством Генералног конзулата у Темишвару, измирује трошкове редовног одржавања тог војног меморијала.
Локалитет у близини Арадске тврђаве представља масовну гробницу чија обрада (одређивање величине, ексхумација, антрополошка обрада посмртних остататака, привремено похрањивање и др.) представља дуготрајан и сложен процес коме треба приступити тек након што са румунском страном буде усаглашена одлука о подизању спомен-костурнице или спомен-обележја на том или неком другом локалитету.

Након церемоније полагања венаца, која ће се одвијати уз највише државне и војне почасти, великом броју српских и страних званичника и окупљеним грађанима обратиће се председник Републике Србије, Томислав Николић, и преживели усташког логора, председник Удружења „Јасеновац“, Милинко Чекић.
Државној церемонији присуствоваће потпредседник Народне скупштине Републике Србије, Верољуб Арсић, министри у Влади Србије, представници Српске православне цркве, начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић, представници града Београда, општине Вождовац, дипломатски и војно-дипломатски представници више од четрдесет држава, представници Националног савета ромске националне мањине, Савеза јеврејских општина, Удружења логораша, СУБНОР-а Србије, велики број ратних ветерана, некадашњи заточеници логора смрти у окупираној Европи током Другог светског рата, потомци страдалих, представници бројних установа културе, науке, образовања и уметности, ученици основне школе из Јајинаца, као и велики број грађана Београда и других градова и места у Србији.
Акредитације за медије треба послати најкасније до петка 30. септембра 2016. године, до 16.00 сати, на адресу mediji@predsednik.rs.
Такође, молимо заинтересоване редакције да упуте своје екипе на место догађаја Спомен-парк „Јајинци“, у недељу 2. октобра 2016. године, најкасније до 10.30 сати, ради неопходних припрема.

По свом значају, државна комеморативна свечаност на стрелишту у Јајинцима представљаће највеће окупљање такве врсте у Србији у 2016. години.

Радио телевизија Србије директно ће преносити државну комеморативну церемонију.

Државна комеморативна свечаност на стрелишту у Јајинцима није само догађај који за циљ има очување достојанственог сећања на све невино пострадале током Другог светског рата, већ и истинска прилика да се са највећег места страдања у држави пошаље јединствена порука привржености антифашизму, ненасиљу, разумевању, толеранцији и сарадњи.
Полазећи од тога, Влада Републике Србије упућује позив грађанима да се у достојанственом миру прикључе комеморативном окупљању у Јајинцима.