Министар Ђорђевић на Меморијалном концерту поводом обележавања Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма

Четвртак, 08 Новембар 2018 |

Обележавање Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма одржано је данас у Народном позоришту у Београду. Том приликом присутнима се обратио министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић.

 

Његов говор преносимо у целости:

„Данас, као и свакoг новембра, у свечаној тишини обележавамо Међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма.

 

Пре 80 година, 9. новембра 1938. године, у догађају који се у историографији означава еуфемистичким називом „Кристална ноћ“, отпочела је последња, најмонструознија фаза плана који су нацисти такође еуфемистички назвали „Коначно решење јеврејског питања“. Прикладно би било рећи да је на тај дан читав европски континент обузела тама; најцрња ноћ европске цивилизације и европских народа, од којих су једни заспали дубоким сном, док су други, попут дивљих звери, грабили свој ноћни плен величајући безумну идеологију милитаризма и наводне расне супериорности.

 

Велики немачки народ, до тада један од кључних носилаца прогресивних идеја, дозволио је себи да крене ретроградним путем, путем дивљаштва и варварства који су у историји били везани за давну прошлост и непросвећена племена која нису имала никаква сазнања о етици и правди.

 

Прихвативши лаж о генетској супериорности, Немци су пре свега себи нанели двоструку штету: систематским прогоном и убиствима сопствених грађана јеврејског порекла, они су слабили своју државу чијем је напретку и развоју јеврејска заједница доприносила у значајној мери; а коренитом милитаризацијом немачког народа, немачка држава је од сопственог становништва створила легитимне војне мете онда када су савезнички авиони задобили надмоћ у ваздуху и интензивно стратешки бомбардовали њене градове.

 

Јер у Трећем Рајху су сви Немци, од најмањег до највећег, имали своју јасно одређену улогу у прецизно исцртаном ратном распореду систематски милитаризованог друштва, које је имало само један циљ: поробљавање европских држава и истребљење такозваних „инфериорних“ народа.

 

Непуне две године након „Кристалне ноћи“, европске демократије, иако су тада још увек трпеле последице Велике економске кризе и суочавале се са великим социјалним и привредним изазовима, напокон су смогле снаге и донеле одлуку да више не одступају пред све већим и агресивнијим прохтевима Адолфа Хитлера.

 

Али, тада је за многе већ било касно.

Педантно испланирани систем масовног убијања јеврејског народа у нацистичкој Немачкој, Холокауст, започео је много раније. Први прогони су почели још 1933. године, а у геноциду над Јеврејима, чији је укупни застрашујући биланс 6 милиона жртава, преломни моменат одиграо се 9. новембра 1938. године, када је отпочела масовна депортација цивила јеврејске вере и националности са подручја данашње Немачке, Аустрије и Чешке у логоре смрти, да би кулминирао 1942. године, када је само у периоду од априла до новембра, у распону од свега 250 дана – убијено 2.5 милиона европских Јевреја.

 

Јевреји који су живели у нацистичкој Немачкој нису знали због чега их је нацистички режим осудио на тако велике патње. Пошли би на спавање као угледне занатлије, трговци, професори, а будили би се као логораши осуђени на смрт без икаквог разлога.

 

За то време, такође на европском тлу, нешто јужније од Дахауа, Маутхаузена и Аушвица, једна друга фабрика смрти, Јасеновац, уз друге концентрационе логоре озлоглашеног усташког система губилишта, од којих је најмонструознији једини логор на свету који је служио искључиво за систематично убијање деце, Јастребарско, такође је даноноћно радио све време од 1941. до 1945. године. Највећи број жртава у тим логорима били су Срби, иако су се у њима исто тако систематично убијали и Роми и Јевреји са територије бивше Краљевине Југославије, а све према фашистичком уставу и законима једне нове, варварске и монструозне творевине – Независне Државе Хрватске.

 

За разлику од Јевреја из Централне Европе, који дуго нису могли да поверују да ће над њима нацисти извршити одмазду тако чудовишних размера, Срби су на почетку Другог светског рата свесно пружили снажан отпор Хитлеру,  одбивши да прихвате нацистичку доминацију Европом, и када су масовним протестима изазвали Мартовски пуч и поништење документа којим се Југославија прикључила Тројном пакту. „Боље рат него пакт!“ гласио је пркосни поклич српских родољуба. „Боље гроб него роб!“ речи су које боље него ишта друго описују слободарски дух српског народа.

 

Српски народ је свесно прихватио борбу против вишеструко надмоћног непријатеља који је до тог, 27. марта 1941. године већ био покорио највећи део европског континента.

 

Кажем „свесно“, зато што је у Првом светском рату већ осетио сву тежину окупације немачке војске, и врло добро је знао какве су последице поновног противљења германском милитаризму.  

 

И исто тако свесно, прихватио је последице свог отпора. У изненадном бомбардовању српских градова које је луфтвафе извршио у рано јутро 6. априла, старо градско језгро

престоног града Београда било је дословно разорено, при чему нису поштеђене ни такве институције културе каква је зграда Народне библиотеке са око 350 000 књига, Вазнесењска црква која је у том тренутку била препуна верника присутних на јутарњој служби, као и комплекс зграда Старог двора који је у том тренутку имао јавну, а не административну намену. Након краткотрајног тронедељног рата после ког су оружане снаге Југославије, које су бројале 300 000 војника, капитулирале, највећи део српских официра и војника интерниран је у немачке логоре. Срби који су остали на слободи нису пристајали на живот у ропству и наставили су борбу против окупатора. Да би што ефикасније сузбила отпор српског становништва, нацистичка звер је установила злогласну рачуницу по којој је за једног убијеног немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 насумично одабраних српских цивила. На тај начин је велики број српских градова, варошица и села био готово десеткован још исте, 1941. године: тако нпр. у селу Драгинцу и околним селима Мачве и Поцерине од 14. до 19. октобра за одмазду је стрељано 2 950 становника, од мале деце до жена, мушкараца и стараца, при чему су спаљене све куће и побијена сва стока у њиховом власништву; у граду Краљеву је у истом периоду стрељано 2 190 цивила; а у Крагујевцу је од 19. до 21. октобра 1941. године нацистички окупатор ликвидирао близу 3 000 људи, од чега 300 ученика и деце у предшколском узрасту.

 

То је био само део оног што је српски народ претрпео у Другом светском рату, жртву коју смо сасвим свесно били спремни да платимо да бисмо од страног освајача откупили, по врло високу цену, нама драгоцен живот у слободи.

 

Оно на шта нисмо рачунали, и по чему смо врло слични са јеврејским народом у Немачкој који није могао да схвати толику изненадну мржњу од стране својих немачких суграђана, то је судбина која је српски народ задесила у НДХ.

 

Према подацима званичног меморијала жртвама Холокауста државе Израел „Јад Вашем“, на територији Независне државе Хрватске је, цитирам, „више од 500 000 Срба убијено на ужасно садистичке начине (претежно током лета 1941. године), 250 000 је било протерано, док је других 200 000 било присиљено да прихвати католицизам“. И српски народ је, попут јеврејског народа, најмање очекивао да над њим изврши геноцид онај народ са којим је дуго градио заједничку државу и деценијама делио добро и зло, с том разликом што су Јевреји постали жртве припадника друге културе и етницитета, док је српски народ са Хрватима делио исти етнос, језик, као и хришћанску веру, а уз то га је 1918. године ослободио од хиљадугодишњег туђинског ропства и увео у ред победника у Првом светском рату.  

 

И поред свих жртава, српски народ је наставио отпор немачком окупатору и свом новостеченом крвнику, Хрватима, и два антифашистичка покрета која су у највећој мери била састављена од Срба, Равногорски покрет и Народноослободилачки покрет, из дана у дан бивала су све снажнија и ефикаснија, док је овај потоњи, Народноослободилачка војска, израстао до краја рата у респектабилну војну силу од 800 000 војника, највећим делом српске националности. Та војска је, уз асистенцију Црвене армије и у координацији са другим савезницима у значајној мери допринела ослобођењу земље и безусловној капитулацији нацистичке Немачке и њених сателита.

 

Нова Југославија, чији се међународни углед у великој мери заснивао на задивљујућој снази српских бајонета и на запрепашћујуће великом страдању невиног српског цивилног становништва, била је једна од земаља-оснивача Организације уједињених нација, и поретка слободног, демократског света у коме и данас живимо.

 

У многим земљама тог света забрањено је величање или негирање Холокауста. Негирање и величање геноцида над српским становништвом у НДХ нигде није забрањено законом. Јасно је да они који негирају и оправдавају један или други геноцид и ревидирају историју припадају подземном свету безумља и деструкције који је човечанству нанео незамисливо много зла, и за који смо мислили да је сасвим поражен победом савезника у Другом светском рату. Ти бесрамни гласови су све снажнији у свету, а, нажалост, могу се чути и у нашем непосредном окружењу, и то на институционалном нивоу, и то управо од оних који би требало да не проговарају и да се не поносе својом улогом у Другом светском рату.

 

Уверен сам да је дошло време када је потребно да се, на глобалном нивоу, усвоји једна општа препорука да свако негирање или релативизација Холокауста, Порејмоса и геноцида над српским становништвом у НДХ буде санкционисано кривичним закоником.

 

Претходно бисмо се морали договорити да заједнички осудимо онога ко јавно изнесе неистину о броју жртава сва три геноцида и умањује његову доњу границу, а то је, у случају геноцида над Србима, према тврдњама неутралног истраживачког института „Јад Вашем“, број не мањи од 950 000 људи.

 

Данас смо сведоци да у неким земљама поново имамо клице фашизма.

Едмунд Бурке каже “Да би зло напредовало, добри људи требају само - не чинити ништа”. Ми ћемо чинити и ми то једноставно нећемо дозволити.

 

Нека је вечна слава и хвала свим невино страдалим жртвама фашизма и антисемитизма, као и онима који су учествовали у антифашистичкој борби!

Смрт фашизму!“.